Нови роман Веселина Марковића „Ми различити”, који се у „Стубовима културе” појавио после десет година од претходне књиге завидног успеха – „Израњања” („Виталова” награда, најужи избор за „Нинову” награду), нашао се у најужем избору за „Нинов” роман 2010. године. Реч је о прози која се разликује од доминантног приповедног модела у српској прози, и која се проблемима психолошког бави на особен начин, ауторски препознатљив и у претходним Марковићевим рукописима, и у „Израњању”. Два кључна лика, млади математичар, и девојка која ради у полицији, истражују смртне случајеве из прошлости. Давну несрећу на залеђеном језеру, у којој је страдала мала сестра главног јунака, и убиство особе коју је стицајем околности познавала главна јунакиња. Пажњу читаоца подстичу управо открића до којих ликови долазе, као и начини долажења до истине, путем науке, истраживања и интуиције. Показаће се да је приликом несреће још неко био присутан, а да за убиство и није крив онај ко је осуђен…
Због чега сте пажњу у роману посветили чудима која се дешавају свакодневно, догађајима који се збивају једном у милион, и поверили их на проучавање јунаку математичару, стручњаку за теорију вероватноће?
Он покушава да свет око себе спозна и објасни. Научном анализом, жели да пружи рационални лик ирационалном ужасу, који му је обележио детињство и променио живот. Али то није све. Истражујући прошлост, он покушава да намами јединог сведока тог догађаја, сведока који му може помоћи да спозна истину. Такође, призваће, невољно, и многе друге „различите”, људе којима се као и њему десило нешто мало вероватно. Једна од њих биће главна јунакиња, која ће онда кренути у сопствену потрагу. Један камен, бачен у воду, направиће много концентричних кругова. У мом роману нема неприкосновеног тумачења света, има наговештаја и слутњи. Зар није тако и у животу?
Деца су дошла да се клижу на залеђено језеро, једна девојчица пала је у пукотину. Делује сасвим случајно. Верујете ли у случајности, или сте склонији да прошлост видите према нужностима из античких трагедија?
Ја сам љубитељ античке књижевности, али желео сам да напишем роман без трагичке кривице. Јунацима се догодило нешто апсурдно, нешто веома мало вероватно, али ипак могућно. То је у складу с мојим доживљајем света. Тек тада нужност излази на сцену и они су приморани да живе с таквим светом и са собом у том свету. Трагање за властитом истином их мења и ослобађа. Ово је роман о њиховом сазревању. Срећа је такође могућна, али за њу се морамо изборити.
Суочавање са прошлим посебна је тема у Вашој књизи, истраживање смртних случајева и кривица који утичу на садашњост. У ком случају су такве мисли корисне и плодотворне?
Зависи од тога да ли то што је прошло можемо покопати и наставити даље или оно и даље „живи” тако што утиче на садашњост и будућност. У овом другом случају, суочавање је неопходно. То је ситуација у којој се налазе јунаци романа. Независно од романа, таква дилема важи и за људска друштва. Не може се градити срећна будућност ако постоје нерешени греси прошлости. Такво друштво може лепо да уреди собу у којој живи, али из ормана ће кад-тад провирити костури.
Да ли се таквим питањима баве само они који су „различити” од већине?
Јунаци су принуђени да се баве таквим питањима. Њихов живот је неподношљив и могу га променити само кроз самоослобађање, кроз борбу и мењање себе, кроз суочавање са својим костурима. Занимљив је проблем да ли би се тим питањима бавили када не би морали. Да је њихово бацање коцкица било повољније, можда би живели као „ми исти” и никада не би размишљали о различитима.
Ко зна какве се трагедије, какви сукоби и болови крију иза осмеха, иза зидова, кажете. Да ли нас, према законима вероватноће, сналазе исти догађаји, да ли сте стварност књиге пресликали из наших стварности?
То мисли јунакиња док крадом гледа породицу која јој изгледа срећно и складно; она је зове „породица из реклама”. Не, не сналазе нас исти догађаји, далеко од тога. Управо је суштина романа да се некоме дешавају грозне ствари. На неки начин, они спасавају друге људе јер се мало вероватне трагедије морају десити некоме, негде. Књижевност треба да пише о тим несрећнима, различитима, а не о породицама које личе једна на другу.
Пишете о врло осетљивим животним прелазима и виђењу света, у Вашем рукопису нема временских и просторних одређења. Да ли Вас стварност провоцира довољно да бисте се ускоро упустили у писање нечег ангажованог, у било којем смислу?
Сматрам да ангажовано писање није само писање о друштвено-политичким темама. Ја пишем о важним егзистенцијалним темама, о смрти, сећању, губицима, љубави, случају, породичним односима… Те теме су битне људима који живе у Србији, као и људима који живе негде другде. Остаће им битне чак и ако се одселе и оставе нашу политику за собом. Од неког друштвеног уређења можете да утекнете, али од себе не можете. „Обична” стварност јесте препуна малих и великих сукоба и болова. Некад приповедања о бурним авантурама и историјским превратима и филозофским дилемама, садрже мало књижевних слика, интуитивних тумачења света. Насупрот томе, у делима попут Кафкиних, камерне епизоде преносе велике естетске истине. Осим тога, интересантније ми је да измишљам светове него да описујем овај који ме окружује. Наравно, ти измишљени светови морају бити између редова везани за наш. Истина, нисам увек овако размишљао. Некад, као студент, писао сам комедије за „Индексово радио позориште”. У томе сам уживао, забављали су се и извођачи, а рекао бих и публика. Истовремено, био је то и друштвени ангажман… Неки из моје породице би волели да поново направим излет у те пределе.
(Марина Вулићевић, Политика)
