Шта су за ауторе књиге 501 највећи писац могли бити критеријуми при одабиру оних књижевника који стварају на малим језицима? Тешко је знати, али може да се претпостави: број објављених превода – посебно код већих светских издавача, квалитет дела, прихваћеност код стручне и шире публике, присуство писца у страној штампи и другим медијима, те његов углед и утицај у свету. Да би се то постигло, нужно је да књиге наших писаца живе и на великим језицима. А да би се то десило потребна је смишљена културна политика, квалитетан одабир књига за превођење, па и институционална, државна помоћ. Без тога можда ни Андрићево дело не би било довољно познато иностраном читаоцу, стручњаку и Нобеловом комитету, односно Шведској академији наука која је српском писцу 1961. године и доделила најпрестижније признање за књижевност.

„Њусвик” коригује „Нобела”

Наравно, да би дело живело некад му и није потребна Нобелова награда, што упућује и на њен релативан значај. Зато неки добитници ове награде и нису дуго трајали у књижевности нити су у њој оставили нарочит траг. И обрнуто. О томе имамо и занимљив податак. Редакција магазина „Њусвик”, у сарадњи са још неким листовима, издавачима и библиотекама, сачинила је 2009. године листу од сто најбољих дела светске књижевности. На тој листи првих пет места заузимају Рат и мир Л. Н. Толстоја, 1984. Џ. Орвела, Уликс Џ. Џојса, Лолита В. Набокова и Бука и бес В. Фокнера.

Има ли шта чудно у „Њусвиковој” листи на којој се, узгред, Библија налази на четрдесет првом месту, а Шекспирова дела Хамлет, Краљ Лир и Отело тек на средини листе од сто најбољих? Има нешто чудно, а то је да међу првих пет дела са листе само једно припада добитнику Нобелове награде. Дакле, Толстој, Орвел, Џојс и Набоков нису награду добили, али су као четворица најбољих на тој листи претекли Фокнера као јединог нобеловца међу челницима који се налази иза њих и тек на петом месту. „Нобела” није добио ни Борхес, а ни Милорад Павић, писац из исте књижевне школе који је од наших стваралаца имао, можда, најозбиљнију и најизгледнију номинацију.

Но, да ствари превише не релативизујемо. Критеријуме су имали и аутори књиге 501 највећи писац, састављачи „Њусвикове” листе сто најбољих дела, као и они који одлучују о Нобеловој награди. Ова награда, какви год јој се приговори упућивали за ових сто једанаест година, опстаје и даље има висок углед. У вези с тим и једна мала занимљивост: пола века је од установљења награде прошло када је Андрић добио „Нобела”, а од његовог добијања те награде до данас такође је протекло пола века.

Једини наш нобеловац је аутор око којег се од давних дана до данас плету бројне контроверзе. Зависно од тога одакле стижу и какав им је подтекст, опречна гледања везана су за лични и књижевни живот овог писца, за рад у дипломатији, држање током Другог рата, наводно одустајање од грађанских вредности, поратно приступање партији на власти и јавно деловање. За неке проучаваоце Андрићеве личности та противуречја пре свега су знак његове тајновитости и конвертитства.

Друг фра Иван-бег

О томе је у нас најзанимљивије и најбоље писао Бранко Лазаревић у свом Дневнику једнога никога. У веома дугом дневничком запису од 20. новембра 1946. године, који прераста у рељефан Андрићев психолошки портрет, Лазаревић пише: „Познајем га, уколико он може да се упозна”. Загонетну и противречну природу Иве Андрића овако слика: „Слободан Јовановић га је редовно звао ’фра Иво’, а после му је додато ’фра Иван-бег’, а сада га зoву ’друг фра Иван-бег’”. Колико год с негодовањем писао о контроверзама Андрићеве личности, строги а правични Лазаревић не само у дневничким записима, него и у другим текстовима не пропушта да каже да је Андрић „наш стварно велики писац”.

И у томе је суштина приче о Андрићу – све остало је мање важно. Но, ипак, противуречја везана за личност нашег нобеловца нису сасвим неважна, пошто су о њему обликовала амбивалентну представу која је и данас веома жива и посебно делатна у расправи о његовом књижевном наслеђу. О Андрића се сви отимају, па и они књижевни центри за које је велики српски писац деценијама био омражени преобраћеник. Не својатају га мање ни они који су га дуго кривили што је тобож погрешно приказивао прошлост народâ с наших простора. У Хрватској је „грешни син” поново прихваћен; чак и његови романи који припадају српској прози. Али му је и наплаћен „дуг”. Тако је у недавном избору за четрдесет најбољих романа хрватске (!?) књижевности Травничка хроника заузела пето, На Дрини ћуприја тек седмо, а Проклета авлија „високо” девето место.

Заједно с раном лирском прозом и приповеткама, управо су ови романи од највеће вредности у Андрићевом опусу. Ти књижевни дарови донели су Андрићу и нашој књижевности Нобелову награду. Она је, пре свега, заслужена причом која је занимљива и мудра, језички изражајна и у већини уметнички савршена. По тим одликама приче Андрић је велики писац. А нобеловац је и зато што та прича живи на светским језицима и што је повест о јунацима наше стварне или фикционалне историје, нашег поднебља и менталитета, препозната у свету као општа прича о човеку и једној те истој судбини. У том препознавању и отворености огледа се Андрићев прозор у свет, као и у чињеници да је његовом заслугом српска књижевност у свету постала још више видљива. У томе на прелому векова можда још већи значај има Милорад Павић.

Упркос свим заслугама – једини наш нобеловац још нема критичко издање дела, нема своју енциклопедију (ни лексикон) нити своје име у називу националне библиотеке. Код нас Андрић, изгледа, још није довољно свој. За Павића ћемо тек видети.

Иду дани, а треба учити на грешкама. Пред нама је Лајпцишки сајам књига на којем је Србија почасни гост. И као да нам поново даје наук књига 501 највећи писац која од наших помиње једино Андрића и Павића. На том сајму Иво Андрић треба да буде темељ нове књижевне куће с прозорима који андрићевски гледају у свет и са излогом који представља само оно најбоље што је написано на српском језику. И Павићу је ту место јер је за последњих четврт века својим делом у свету више промовисао српску књижевност него иједан наш писац.

Зато избор дела којим ће бити представљена наша књижевност у Лајпцигу, павићевски речено, треба вршити очима ума које већ виде будућност одабраних писаца. Једини прави критеријум у том послу јесу висока књижевна мерила. На то обавезују не само текућа српска књижевност и савремени наши писци, већ, као прави критеријум, два ствараоца који су стекли милост књижевне судбине: мудри и велики – Иво Андрић и једини наш савременик светске славе – Милорад Павић.

Петар Пијановић (Извор: Политика)