Knjiga će nestati, bar u ovom obliku u kojem sad postoji, ali zameniće je neka druga forma knjige. Osim toga, ako od nečega treba da strahujemo, to nije eventualni gubitak knjige već pismenosti, a pismenost uopšte nije ugrožena kada neki jezik govori desetak miliona ljudi i kada se na tom jeziku piše tako bogata i raznovrsna književnost, kao što je to slučaj sa srpskim. Pisac David Albahari podseća još da se i „zlokobni“ kompjuteri, takođe, zasnivaju na pismenosti. Nepismenom čoveku kompjuter ništa ne znači kao što bi mu i knjiga poslužila za nešto drugo umesto za čitanje.
– Knjiga je, da tako kažem, spora, i novim naraštajima, kojima će brzina biti glavno merilo svih stvari, ona jednostavno neće biti praktična. Pogrešno je gledati na knjigu kao na nešto vredno i ispravno, a na elektronske medije svaljivati krivicu za sve ono što u svetu škripi. Internet je medij za sebe, nešto potpuno novo pod kapom nebeskom, i proći će još mnogo vremena dok se svi ne naviknemo na njegovo prisustvo. Za to vreme i internet će se navići na samog sebe i možda naći neka rešenja koja u ovom času niko od nas ne može ni da zamisli – kaže za Danas David Albahari.
Albahari smatra da u trci kojom se treba prilagođavati novoj sredini knjiga nema mnogo šansi, a i ako bi se menjala, više ne bi bila knjiga. Osim toga, ona je već pretrpela neke promene pa tako sve više „nepostojećih“ knjiga dobija svoj elektronski oblik. Knjiga je već doživela svoj kraj, što ne znači da će odjednom sve knjige iščeznuti sa lica zemlje. Poput gramofonske ploče, one klasične „long-plejke“ koja uporno opstaje, uprkos svm promenama u objavljivanju muzike, tako će, veruje Albahari, i knjiga opstajati uprkos svim njenim novim elektronskim verzijama. Ali to će biti izdanja za sladokusce i bibliofile.
Govoreći o čitalačkim navikama, Albahari napominje da treba uzeti u obzir i finanskijsku moć ili tačnije, nemoć potencijalnih kupaca. Sada je zapravo pravi trenutak da se uradi velika modernizacija biblioteka koje će tako moći lakše da usluže sve one čitaoce koji na drugi način ne mogu da dođu do knjiga. Biblioteke bi trebalo da postanu svojevrsni centri za popularizaciju čitanja ali i za celokupnu kulturu. Albahari ističe i odgovornost bibliotečkih centara u kojima bi trebalo organizovati kurseve čitanja, dovoditi poznate ličnosti koje bi preporučivale knjige za čitanje, podsticati susrete pisaca i čitalaca i slično. Sve ono što mnoge biblioteke i sada rade, ali znatno intenzivnije. Budući da godinama živi u Kanadi, Albahari kaže da su stvari i tamo veoma slično uređene.
– Neke od stvari koje sam pomenuo nastale su na osnovu uvida u ono što se ovde radi u bibliotekama i, naravno, knjižarama. Knjižare su – kao, uostalom, i kod nas – postale neka vrsta kafića okruženog knjigama, časopisima i novinama. Nekada se u knjižaru ulazilo samo da bi se kupila knjiga, a sada se u knjižaru ulazi da bi se provelo neko vreme u društvu sa knjigama. Međutim, svugde se ravnomerno prikazuje svet kompjutera i podstiče njihovo korišćenje. Uostalom, tamo se – na Internetu – trenutno najbolje zarađuje, što automatski znači da će internet biti u prednosti. Brzi mediji uvek imaju prednost nad sporim – govori Albahari.
Imigrant i jezik
Budući da dugo živi u Kanadi, Albahari objašnjava kako se jezik čuva u tim uslovima i kaže da prva generacija imigranata ne mora da brine o očuvanju jezika, za šta će joj biti potrebno malo novina, filmova, televizijskih programa i muzike. Uzgred, sve to će nabaviti upravo posredstvom interneta. Druga generacija će sačuvati jedan deo jezika, prvenstveno jezik koji se govori u kući, posebno u kuhinji i na igralištima za decu, a onda će, kada krenu u školu, deca početi da se udaljavaju od jezika i da ga gube.
Njihova deca već više neće govoriti maternjim jezikom svojih roditelja jer će za njih maternji jezik biti onaj kojim sada govore. Kada mlada osoba poželi da defniše svoj identitet, onda imigrantsko iskustvo postaje nešto neželjeno i nepotrebno, i beži se od njega, kao i od domaćeg jezika, „kao od žive vatre“.
Moje knjige
Volim da preporučim knjige mlađih i najmlađih naših autora jer je njima potrebno najviše čitalačke pažnje. Pomišljam, recimo, na knjige Miće Vujičića, Borivoja Adaševića, Saše Ilića ili Srđana Tešina – kaže Albahari.
(Danas)
