* Ovo je vaše treće delo koje će biti dramatizovano. Glavni junak je dečak koji boluje od cerebralne paralize.

– Ideja da se od ove knjige uradi pozorišna predstava potekla je od NO CRID (Centar za razvoj inkluzivnog društva). Danas je teško imati drugačije patike, a kamoli imati drugačije telo. Stavovi okoline prema osobama sa cerebralnom paralizom vrlo su značajne za njihovo uključivanje u društvo. Znatiželja, čuđenje, strah, odbacivanje ili sažaljenje povređuju i ljute kako decu s invaliditetom, tako i njihove roditelje. Čak i kad okolina nema negativan stav, često dolazi do nesporazuma i neprijatnosti. Stereotipi i predrasude najdelotvornije se razbijaju tačnim i potpunim informacijama.

* U saradnji s Ivanom Dimić, prvi put se pojavljujete u ulozi dramaturga. Kakvi su vam utisci?

– Učestvovala sam u gotovo celom procesu stvaranja predstave i to je dragoceno iskustvo. Pred mojim očima tekst je dobijao sasvim novu dimenziju. Menjao je značenje i emociju. Bilo mi je neverovatno kako pojedine replike dobro „leže“ na papiru, a kada ih glumac izgovori na sceni „škripe“, pa smo morali da ih ispravljamo.

* Kakav je položaj dečjeg pisca u našoj zemlji?

– Čini mi se da pisanje za decu danas nije „in“ zanimanje. Mnogo je rada i prepreka, a malo zasluga. U pisanju za decu najvažnije je da si otvoren i autentičan. Čim krene neka računica, čarolija prestaje, pisac se pretvara u miša, a njegova knjiga u bundevu. Deca su surovo iskrena. Ako im se nešto ne svidi, ona glasno negoduju.

* Šta je kod vas bilo prelomno da se ipak opredelite da pišete za mališane?

– Ja ne živim po principu ciljeva, strategija, planova, pa ni, na sreću ili nažalost, finansijskih konstrukcija, jednostavno pratim svoju intuiciju. Za mene su posebno zanimljivi metodi koji kod dece razvijaju maštu i stvaralaštvo. Kada se ispred mene pojavi neka nova osoba, situacija ili poslovna ponuda, postavim sebi pitanje: „Da li će mi ovo doneti više radosti ili više nevolja?“ Kad donesem odluku, glavačke skačem u svoj novi izbor, pa onda malo plivam, malo ronim, malo se davim, malo se hvatam za slamku. Zato bih pre rekla da je literatura za decu „zaprosila“ mene, a ne ja nju. Moje je bilo samo da kažem „da“ i zaplivam ka drugoj obali.

* Vaše knjige su danas deo svake kućne biblioteke, a vi živite daleko od očiju javnosti. Zašto?

– Kad sam bila mala htela sam da budem učiteljica, ali nisam volela školu, a kad sam porasla, htela sam da budem glumica, ali nisam volela javne nastupe. Kad malo bolje razmislim, zanimanje pisca objedinilo je obe moje želje. Malo podučavam decu, a malo ih zasmejavam.

Junaci predstave

Radnja predstave je sledeća: Trinaestogodišnji dečak ne može da zakopča dugme, veže pertle, iseče meso u tanjiru. Mama i tata su brižni i umorni, a doktorka zahtevna i puna svojih problema. Ljudi na ulici ga sažaljevaju, a drugovi u školi ga ismevaju i izbegavaju. Razapet je između Dugmenka, koji mu ne dozvoljava da odraste, i Milice, koja ga vuče u novo i nepoznato. Zovu ga Kljaka, mada mu je ime Jovan… Reditelj je Marko Manojlović, scenograf i kostimograf Diana Lazarov, muziku je komponovao Vlada Pejković, a u predstavi glume Miloš Anđelković, Damjan Kecojević, Vladislava Đorđević, Dušica Sinobad i Jovo Maksić.

(Izvor: Blic)