Мило Ломпар (1962), завршио је Групу за југословенске и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду, где предаје Српску књижевност 18. и 19. века и Културну историју Срба. Аутор је књига: „О завршетку романа” (Смисао завршетка у роману „Друга књига Сеоба” Милоша Црњанског), „Модерна времена у прози Драгише Васића”, „Његош и модерна”, „Црњански и Мефистофел” (О скривеној фигури „Романа о Лондону”), „Аполонови путокази” (Есеји о Црњанском), „Моралистички фрагменти”, „Негде на граници филозофије и литературе” (О књижевној херменеутици Николе Милошевића).

Прошле године појавиле су се две нове књиге Мила Ломпара: „О трагичком песнику” (Његошеве песме), у издању „Албатрос плуса”, и „Његошево песништво“, у 102. Колу Српске књижевне задруге. Председник је Задужбине Милоша Црњанског.

Два писца привлаче вашу посебну пажњу: Његош и Црњански. Зашто баш они?

Обојицу одређује лирска рефлексија. То значи да нам њихова дела упризорују палету класичних и модерних облика метафизичког искуства. Осим тога, заточник сам старомодног захтева: да бисте показали какав сте научник, треба нешто ваљано да приложите дуготрајном разговору о класицима. О Његошу, или Стерији, или Костићу, или Андрићу, или Црњанском. Сада испада да је највећа тајна јучерашњи роман, док то што пише у „Горском вијенцу” или „Другој књизи Сеоба” однекуд сви знамо. Ова апсолутизација садашњости код нас има појачан облик, јер је праћена идеолошком свешћу о европеизацији. Тако настају карикатуре.

Три награђене књиге посветили сте романима Милоша Црњанског. У чему је специфичност његовог романсијерског поступка?

У романима Црњанског уочавамо два равноправно развијена својства. Описаћу их сликовито. Црњански поседује у роману једно широко платно, једну обухватну визију, у корацима његових јунака препознајете дубину историје и времена, у приповедању осећате како дух приповести суверено влада над ерудицијом. Али, Црњански истовремено има изузетну способност да у једном језичком елементу, готово иконографски, готово сликарски, преокрене структуру великог платна: то му омогућава његова језичка виртуозност. Тај склад минималног и максималног и у уметничком духу и на нивоу целокупног опуса – чини га неупоредивим.

Задужбина Милоша Црњанског објављује критичко издање овог великог писца. Докле се стигло у овом капиталном пројекту?

Објавили смо 13 томова. Тако смо 2008. године објавили „Драме”, а 2010. „Ембахаде”. То износи око 2.000 страница основног текста, варијаната, скица, архивских налаза. Хонорар приређивача – минималан: ни уређивачки одбор, ни главни уредник, ни рецензенти нису примили ниједан динар за свој посао. Изгледа немогуће? Али, ми смо то објавили. Могло би се десити да ове године објавимо и „Кап шпанске крви” и „Сузни крокодил”. Остају још бројни новински текстови и преписка Црњанског.

Седиште Задужбине је у Француској 7, у једној малој, неусловној собици. Има ли шансе да се, у догледно време, нешто промени?

Припуштени смо у једну собицу у Француској 7. О неприкладности тог смештаја је толико пута узалудно говорено у јавности. Црњански је имао стан, као и Андрић: док је од Андрићевог стана направљен музеј који издржава град, стан Црњанског – обојица нису имали наследнике – узела је општина. Тако је песнику „Ламента над Београдом” ускраћен музеј у Београду. Узалуд смо челнике града молили 24. априла 2007. године за помоћ. Али, од нас су тражили да без ауторског хонорара дозволимо прештампавање стихова и речи о Београду Црњанског у каталогу којим је Београд кандидован за престоницу европске културе 2020. И ми смо дозволили. Задужбина Милоша Црњанског је скромна и сиромашна, али велика адреса наше културе: некако налик ономе што смо имали када смо – и као народ, и као држава, и као култура – били много бољи него што смо данас.

У књизи „Његошево песништво” тумачите главна песникова дела. Са којим циљем?

Почаствован сам што је у редовном Kолу Српске књижевне задруге изашла моја књига „Његошево песништво”. Јер, објављујући књигу у којој су окупљена сва дела која Његоша чине великим европским песником, Српска књижевна задруга показује да српска култура ни у овим временима не одустаје од Његоша. Његове лирске песме утемељују представу о трагичком песнику, у чијем средишту је вишесмислено присуство идеје понора. То ствара везу са „Лучом микрокозма”. Јер, једино се ту појављују два назирања апсолутног мистичког јединства: у еротичко-мистичком у „Ноћи скупљој вијека” и у тишини и текстуалној белини између краја „Луче микрокозма” и њене „Посвете”. Ту је Његош сасвим друкчији од оног на којег су нас у школама навикли. А и даље највећи српски песник: оно што су у других народа Гете, Данте, Пушкин, Сервантес или Шекспир.

Његошева драмска дела, пак, дозвољавају историјске аналогије и тзв. европске теме. Његош је, дакле, модеран песник?

У делима као што су „Горски вијенац” и „Лажни цар Шћепан Мали” постоји дотицај провиденцијалног и историјског. У њима доминира питање о смислу историје: било као европско питање о проблему ренегата, било као европско питање о самозванцу. Парадоксални спој самозванца и херојства, кловна и масе, манипулације и лаковерности отвара „Лажног цара Шћепана Малог” – кроз паралеле са Пушкином и Шилером – за струјања модерног искуства. Јер, Његош у свет „Горског вијенца”, на врх херојско-епске свести, смешта једног лажова: исте речи, исти језик, исте заклетве, исте смрти, исти ликови, а спиралу духа подстиче један лажов. Лажов је у темељу свега. Управо, дакле, тамо где се утемељује културна парадигма, код Његоша, утемељује се и њена негација. Његош је велики песник зато што није рекао само у чему је трагичка величина наше егзистенције и историје него и у чему је њено аутентично блесавило. Нико није рекао теже ствари о нашој хероици од Његоша.

Бавили сте се и стваралаштвом Николе Милошевића. Његово дело се креће између филозофије и литературе?

Никола Милошевић је врх наше књижевне теорије: начин његовог поимања књижевности свакако је у равнотежи са себи савременим теоријским мишљењем у свету. Али, он је засновао и један сасвим посебан начин разумевања и тумачења књижевности који подразумева уметничку интуицију, филозофску инвенцију и методску дисциплину. То је подручје на којем се укрштају дејства филозофије и књижевности, које представљају аутори као Џорџ Стејнер, Френк Кермоуд, Лајонел Трилинг, Михаил Бахтин, Јан Кот, Валтер Кауфман. У том подручју се крећемо од филозофије до психологије, од идеологије до књижевности, од историје до поетике, од политике до етике. Његове анализе књижевних дела откривају – код филозофа сразмерно редак – сензибилитет и дар за књижевно као такво.

(Зоран Радисављевић, Политика)