– Глума је сама по себи живот, опредељење онога ко се у њој налази. Књига „О глуми без глуме” је искрена. Током протеклих 36 година много тога сам примећивао. Моје искуство је диктирало мојој руци да пишем. Нисам до сада зарадио ни динар од књиге. Можда нећу ни у будуће, нема везе. Нисам је зато ни писао – каже Диклић.

Кроз 79 поглавља, односно кратких мисли и поука, овај „млади аутор” потрудио се да дешифрује многе тајне и замке глумачке професије.

– Књига је моје искуство, добра намера, самокритичност. Ако неко у њој препозна или нађе себе утолико боље. Ми се понекад служимо преварама на сцени. Умемо да будемо атрактивни и ефектни на позорници, али без суштине – каже Диклић и додаје:

– Не говорим често за новине, зато се контролишем кад причам. Један таблоид ми је јако замерио што сам нешто спонтано и из душе рекао. И то је одраз стварности коју ми у Србији живимо: овде може свако о вама да напише шта хоће и како хоће. Да тумачи оно што сте рекли на тенденциозан, лош начин. Део наше стварности јесте и неизбежни примитивизам који је изузетно присутан на планети, али мени је Србија најблискија и најближа. Самим тим то интензивније примећујем. Волим ову земљу и ове људе.

Диклић на тренутак прекида разговор. Окреће се према суседном столу у кафеу СКЦ-а: „Бајо, али имаш глас!” (Обраћа се музичару Момчилу Бајагићу Бајаги који је дошао да испрати прво јавно представљање књиге „О глуми без глуме”.) „Где сам стао! Хоћу нешто паметно да кажем”…

– Ја сам дете људи са села. И неко ко је први у својој лози Диклића по оцу и лози Теслића по мајци завршио факултет. Дакле, то је моје порекло. Моји дедови су били неписмени, али нису били примитивни. Моји родитељи су завршили основне школе. Нису били академици, племићи, али нису били примитивни. Када сам ја био дете и младић сећам се да народ није био склон поништавању својих најлепших особина, вредности. Нико није манипулисао њима. Сада се над нама врши огромна, ужасна манипулација зарад новца, вероватно. Сведоци смо разних ријалити шоуа, назовимузичких хитова, нових вредносних критеријума – каже Диклић и тврди:

– Не знам шта значи џет-сет, нити ме интересује. Грозно је што се реч слобода не тумачи у свом правом смислу. Данас је слобода синоним за самовољу, бахатост, егоцентризам. То је присутно од медија до појединаца. Данас не можете да пређете ни преко пешачког прелаза јер хоће да вас згазе, прегазе својим скупим „аудијем” или BMW. Неће људи који возе „југиће”. Они су најузорнији. Ови са јачим машинама су опасни. Поистовећују се са тим машинама. Мисле да су и они снажни као мотори њихових аутомобила. То је само доказ да у глави немају ништа.

У осврту на стварност коју живимо Диклић није заобишао ни позориште.

– Глумац данас живи, као и сви други, на ивици егзистенције. Знао сам у самом старту да нећу имати плату 5.000 у то време марака или долара. Али данас је тај примитивизам и девијантност продрла и у позориште, филм. Једноставно та болест, неукус, патологија се толико захуктала и метастазирала, да не видим како ће то и да ли ће да се заустави.

На питање да ли књига „О глуми без глуме” значи да у извесном смислу подвлачи црту у свом уметничком раду, Диклић је одговорио:

– Не подвлачим ништа док год дишем. А Богу хвала дишем и ходам. Нисам пословођа неке продавнице па да правим попис. Не затварам продавницу, ни не размишљам о томе.

Б. Г. Требјешанин

————————————-

Из књиге „О глуми без глуме”

О популарности

То што те понеко препозна на улици, и то што ти понекад у новинама изађе понеки интервјујчић, још увек не значи да си глумац.

О треми

Шта ће ти сада – била ти је потребна у фази проба.

О таленту

Он је само предуслов и нема облик коначног.

О „цврчању” мобилног телефона у сали

Научно је доказано да цврчање мобилног телефона скраћује живот глумцима који су у том тренутку на сцени. У просеку глумац изгуби три месеца живота по једном цврчању ако игра комедију, или девет месеци ако игра драму или античку трагедију.

О клањању на крају представе

Не лажите публику спектром гримаса и дубоким, убрзаним дисањем да бисте јој показали како сте крајње исцрпљени. И не обмањујте је неким изразом лица, да сте, ето, тек сада – то поново ви. Не сугеришите публици ничим да сте јој до краја дали себе и да је обавезна да вам се диви.

(Извор:Политика)