Слобода, фудбал, весеље, жене, шта све ових дана не испирише признате славодобитне писце на друштвени и политички ангажман подстакнут пре свега енергијом са каирског Трга ослобођења…Одавно још, чини се, није им се пружила таква изванредна прилика да изроне из литературне фикције и уроне у инспиративни реални историјски тренутак.
Прошлогодишњи нобеловац, Перуанац са шпанским и новостеченим држављанством Доминиканске Републике, Марио Варгас Љоса закључује, поводом пада Мубарака да историја није унапред зацртана. Сматра се да је писац „Јарчевог славља” једне од најпрецизнијих анатомија диктатуре, фиктивног романа сазданог на реалним интервјуима са стотинама жртава Трухиљове тираније (“Јарчево славље” о владавини Трухиља у Доминиканској Републици и свему што је као последица уследило после његовог убиства) много блеђег пера када анализира актуелне друштвено политичке догађаје. Ипак Варгас Љоса се у есеју објављеном у мадридском „Ел паису”(13. фебруара) осврће на „сеизмички устанак у Египту” који се не може приписати „ниједном каудиљу, групи или политичкој партији”
„Очигледно је да нико није могао да предвиди оно што се десило у ауторитарним арапским друштвима и да се читав свет, а нарочито аналитичари, медији, министарства спољних послова, западни „тинк тенкови” исто толико изненадио друштвено политичком експлозијом у арапском свету, као што их је изненадио пад Берлинског зида и дезинтеграција Совјетског савеза и његових сателита. Зар се може наћи бољи доказ да историја није већ исписана и да може наједном кренути неочекиваним правцима мимо свих теорија које би да је сведу у неке логичне токове”
Ток историје, њени рукавци, водопади и вирови разматран је и у Америци а повод је мексички писац Карлос Фуентес чији је најновији роман „Destiny and Desire”(Судбина и жеља) управо преведен у Америци па су се рециклирале Марксове максиме о историји која се понавља прво као трагедија, други пут као фарса. Карлос Фуентес додаје да је у свом трећем заплету историја „бескрајна ТВ сапуница , врви од завера, заблуда, опсена, капитализма и његових демона”. Овај свестрани интелектуалац, некадашњи дипломата, историчар и филозоф, за кога се говорило да је био на реду да добије стокхолмску медаљу уместо Варгаса Љосе, избегао је да се изјасни о перуанском Нобеловцу. Гостујући у Филаделфији где је, како је обичај у Америци, потписивао своју нову књигу и одговарао на питања рекао је да је што се њега тиче он добио свог Нобела давно „онда када је Габријел Гарсија Маркес путовао у Стокхолм, тако да сам потпуно задовољан” .
Ипак има ли међу писцима који пишу на шпанском језику других да су заслужили више од Варгас Љосе Нобелову награду, хтели су да знају Американци.
Фуентес(82) је спремно дочекао ову лопту: „Не знам да ли их има у Латинској Америци, али у Шпанији, има пуно писаца који је заслужују, а нису је добили, на пример Хуан Гојтисоло”.
Можда за Гојтисолу, као ни за Фуентеса, нема више времена да се закити највишим међународним литерарним признањем, с обзиром да Нобелов комитет обично узастопно не даје медаљу писцима на истом језику. Осамдесетогодишњи шпански песник и романописац Гојтисола у време Франка, када су сва његова дела била забрањена у Шпанији, живео је дуго у егзилу у Паризу, а сада се најбоље осећа у мароканском Маракешу. Ипак, Гојтисола је реаговао на прву лопту када му је пред очи дошао трг Тахрир, одмах је и насловом нагласио „Историја се пише на тргу”. Последњи пут био је у Каиру у фебруару 2008. када је фудбалска репрезентација Египта победила на Афричком купу и „хиљаде су поцупкивале у ритму слављеничких поклика грлећи се међусобно док се море застава вијорило Тахриром”. Присетио се палестинског песника Махмуда Дарвиша (1941 – 2008) који је са горчином писао о фудбалу као бекству од понижења свакодневице. Неки експерти ислама, пише Гојтисоло, говоре о фатализму и да су у муслиманским земљама могуће само диктатуре или теократије.
Ипак, Гојтисоло слично Варгасу Љоси, не верује да ће се „догађање грађанства” у арапском свету, претворити у нови исламски режим: „И сами исламисти свесни претходних неуспеха, не желе да се историја понови. Тријумф спонтаног покрета египатских маса је до сада највећи пораз који је џихад екстремизам доживео од 11. септембра”.
Европа није благовремено одговорила озбиљном изазову Тахрира: Хипокризија уместо подршке покрету за демократију. У томе се слажу и Варгас Љоса и Гојтисоло: да је Европа на Тахриру показала своју хипокризију. Закаснила је да подржи неочекивани ток историје.
Гојтисоло: Револуција је на видело изнела јадну улогу и везу Европске Уније са јужним и источним Медитераном. Предусретљивост Саркозија и Берлусконија према свргнутим диктаторима је цинична и штетна. Интереси не смеју да превагну над одбраном вредности које на сва звона прокламујемо. Требало би да се постидимо толике хипокризије, пред толиким милионима који су излетели на улице ради постизања тих вредности…
Варгас Љоса: „Помало парадоксално, са глобалним информативним умрежењем, земље Запада, а нарочито Европа, реаговале су споро, „да не кажем кукавички…Мора да су се милиони манифестаната на улицама који су захтевали слободу и демократију осећали превареним када су схватили да их слободне земље гледају са неповерењем а понекад и панично…И да притом понављају како су Мубаракова и Бен Алијева партија чланице социјалистичке интернационале.
Има још неочекиваних подударности у размишљањима ове двојице тако различитих уметника фиктивног приповедања, али дошло је време да се чује и женски глас. Роса Монтеро(59) награђивана књижевница из Мадрида без длаке на језику, налази да су у овом великом скоку ка планетарном прогресу, колосалну улогу одиграле жене. „Ако је о женама Запада постало досадно да се прича, у остатку света већина их живи у очајним условима…” Монтеро подсећа на Авганистанку којој је муж ампутирао нос, на силовану бенгалску девојчицу која је потом још бичевана…А ипак милиони жена почели су да се крећу. И њихови кораци учинили су да се и Земља преокренула. Од бунта Египћанки, до мексичких хероина које су решиле да поведу своју борбу против нарко картела. „Гледам њихове слике: младе, лепе, и јако саме. Само имају нас: Ово што ја пишем у свом тексту, и твоје очи које га читају. Да видимо шта ћеш да урадиш”
Историју пишу тргови, како сви ови књижевници инспирисани догађањима на каирском Тахриру консенсусом констатују. И још ће тога новог и неочекиваног имати да се испише. Добра вест за људе од пера.
Зорана Шуваковић (Извор: Политика)
