Poduhvata da prevede Konstantina Leontjeva (rođen 13/25. januara 1831, preminuo 12/24. novembra 1891 – godine se „poklapaju“ upravo u ovoj, 2011) i da ovog pisca predstavi na srpskom jeziku prihvatio se jedan od naših najboljih prevodilaca sa ruskog, Duško Paunković (za prevod prvog toma sabranih dela dobio je i nagradu Miloš N. Đurić). Roman Odisej Polihronijades je i prvo objavljivanje tog dela u celosti na nekom stranom jeziku, pa je Paunkovićev prevodilački trud tim značajniji. Još kad se zna da je Konstantin Leontjev za svoje doba bio „kontroverzna“ ličnost (filozof, pisac, publicista, diplomata, prorok, monah… izuzetno ga je cenio Tolstoj koji je rekao da mu Leontjev, zato što krši norme, liči na razbijača prozora a da on takve voli), ovaj „pikarski roman čiji je glavni junak mladi Grk, služitelj u ruskom konzulatu u Janjini“ će, nema sumnje, imati svoje vrsne poštovaoce.
Po čemu je za našeg čitaoca značajan „Odisej Polihronijades“?
– Roman Odisej Polihronijades bavi se temom Balkana. Iako se njegova radnja zbiva u devetnaestom veku, pažljivo čitanje najvažnijeg Leontjevljevog dela može nam pomoći da bolje shvatimo prilike u kojima se danas nalazimo. Turska je vekovima igrala presudnu političku ulogu na Balkanu, a njen uticaj na formiranje običaja, karaktera i nacionalnih stereotipa snažno se oseća i u naše vreme. Roman nam nudi mogućnost da zavirimo u doba kada su primanje turskog uticaja i formiranje nacionalnog stereotipa bili aktivni procesi, a danas, u vreme preispitivanja nacionalnog identiteta, to može biti korisno.
Može li se, i u kojoj meri ovo delo porediti s „Travničkom hronikom“ Ive Andrića?
– Sličnosti između ova dva dela brojne su skoro kao i razlike. U vreme o kom govori Andrićev roman Turska je jaka država, važan „igrač“ na međunarodnoj sceni. Pedeset godina kasnije, Leontjev nam daje potpuno drugu sliku – Turska je pred raspadom, velike sile svađaju se oko njene ostavštine, a Zapad čini sve što može kako bi sprečio Rusiju da zauzme Konstantinopolj. Konzuli su glavne ličnosti u oba romana. U oba srećemo mnoštvo likova iz svih slojeva društva. Ali Andrić i Leontjev služe se različitim literarnim sredstvima. Andrić je pisao o prošlosti čiji svedok nije bio, dok je Leontjev u svoj roman ugradio sopstvena iskustva koja je stekao kao diplomata u Turskoj. Andrićeva Bosna je zatvorena i sumorna sredina, dok je Leontjevljeva Grčka vedra, u njoj vlada izvestan optimizam. Te razlike su u velikoj meri odraz novih okolnosti: te 1860. Turska nije više onako neuređena kao 1810.
Jednom prilikom ste rekli da je Leontjev težio da se izmakne od tradicionalne ruske književnosti i da njegovo delo ima elemente modernosti koji, u vreme kada je stvarao, nisu mogli da budu shvaćeni. Koliko se, i u kojem delu Leontjeva ti elementi danas prepoznaju?
– U Leontjevljevo vreme u ruskoj književnosti suvereno je vladao Gogoljev uticaj („svi smo izašli iz Gogoljevog šinjela“). Leontjev je pak smatrao da književnost iz koje je uklonjen ideal pati od grubog naturalizma i ne ostvaruje svoju estetsku funkciju. Bio je uveren da u velikom romanu treba da postoji idealizovani junak koji se uzdiže iznad sredine. Tako je nastao lik konzula Blagova, verovatno jedan od najuspelijih likova u ruskoj književnosti. Ali način na koji je Leontjev idealizovao svog junaka nije bio uobičajen u vreme kada je delo nastalo. Aleksandar Blagov nije lišen mana, on je i častoljubiv i ponekad nepravedan. I upravo se tu pokazuje veština s kojom je Leontjev ostvario svoj cilj – da napravi idealnog junaka ne lišavajući ga ljudskih osobina, ne pretvarajući ga u beživotnu sliku. U romanu imamo mnogo uspešno portretisanih likova i jednog junaka koji kao da „obasjava“ panoramu sačinjenu od istorijskih okolnosti, lepih predela, ljudskih sudbina, strasti, sukoba i nada. Ovo poigravanje sa „izvorom svetlosti“ u romanu samo je jedan od mnogih elemenata modernosti kod Leontjeva.
U čemu je još ovaj pisac bio neshvaćen u svoje doba? U čemu je, takođe, išao ispred svog vremena?
– Leontjev je eksperimentisao s kompozicijom, s vizurom, menjao je narativne ravni i vešto povezivao fragmente u harmoničnu celinu. Bio je spretan i u mešanju vremenskih planova. Primenjivao je postupke koji će postati norma dugo posle njegove smrti. Ali nikada nije žrtvovao čitljivost dela.
Leontjev je, kažu, bio jedan od najslobodnijih umova Rusije. Bio je i pesimista. Smatrao je da zapadnjački materijalni i tehnološki napredak vodi opštem raspadu. Kako je gledao na Istok?
– Smatrao je da tehnološki napredak vodi ka uniformnosti. Ljudi u blagostanju, zadovoljni onim što imaju, prestaju da „traže“ i postaju duhovno lenji. Ljudi se, po njemu, prirodno razlikuju i društveni sistem treba da odrazi te razlike. Iz takvog šarenila izbijaju veliki događaji, rađaju se demijurzi koji pomeraju horizonte u umetnosti, filozofiji, politici. Put kojim ide Zapad smatrao je pogubnim zbog toga što je cilj progresa – opšta jednakost. A kada ona nastupi, nestaće sva ona raskoš što je tokom istorije krasila život. Na Istok je Leontjev gledao kao na riznicu autentičnosti, usnulog diva koji će se, kad za to dođe čas, probuditi i preuzeti baklju od Zapada.
Zvali su ga „ruskim Ničeom“. Kakav je njegov suštinski pogled na svet?
– On je smatrao da cilj čovečanstva ne treba da bude iskorenjivanje zla. Zlo može biti zlo za jednog čoveka, ali za drugog čoveka ili zajednicu – to zlo može biti dobro. Leontjev nije bio sklon da osuđuje ni velike zlotvore iz prošlosti. Nije bio opčinjen njihovom izopačenošću, ali divio se snazi njihovih strasti i nije bio voljan da pojednostavljuje njihova dela, da ih svodi na proste moralne obrasce. Ne samo zbog toga, Rozanov je Leontjeva nazvao ruskim Ničeom.
Danas Leontjev, kažete, u Rusiji ima status gurua. Oni koji kažu da poznaju njegovo delo tvrde da je proročki gledao na 20. vek: navodno je, piše se, predvideo krvavu socijalističku revoluciju, uspon Nemačke i dva rata koja će povesti, a za Evropu je rekao da je „u budućnosti čekaju propadanje u svim životnim sferama, društveni neredi, ogrezlost u žalosnim malograđanskim dobrima i vrlinama“. Koliko su takva tumačenja tačna?
– Leontjev nije imao ambiciju da bude prorok. Sve što je rekao o budućnosti proisticalo je iz njegovog sistema istorijskih ideja, koji je izložio u delu Vizantizam i Slovenstvo. To što su se neke od tih prognoza obistinile govori o tome koliko je njegov sistem kompleksan i živ. Naravno, u ponečem je grešio, ali je uočio osnovne pravce u kojima će se kretati civilizacije. Upravo to mu je i donelo status „gurua“, koji danas uživa, i upravo je to ono što ruske kreatore velike politike okreće njegovom delu.
Šta je za Leontjeva vrhunska vrednost života i gde bi, kao filozof, mogao biti smešten u evropskoj baštini?
– Vrhunska vrednost za njega je lepota. Čulna, vidljiva. Lepota žene, prizora, epohe. Lep mu je, recimo, bio Istok – sa svojim živopisnim nošnjama i kitnjastim građevinama. Divio se Indiji, lepoti renesansne Evrope. Ali na savremenom industrijskom Zapadu, utonulom u sivu maglu fabričkih isparenja, u velikim gradovima kojima se šetaju ljudi u crnim odelima – tu Leontjev nije video ništa lepo.Leontjeva je teško smestiti u filozofski pravac. Svrstavali su ga u slovenofile, neki religiozni mislioci tvrdili su da upravo oni nastavljaju njegovu misao. Ali sam Leontjev se nije osećao kao pripadnik pravca. Njegov sistem ideja samobitan je i složen. A upravo ta složenost i omogućava pripadnicima raznih struja da uzimaju iz njega ono što im odgovara i proglašavaju Leontjeva za svog prethodnika.
Šta nam danas govori njegova ostavština?
– Leontjev je često bio pesimista, ali iz njegovih romana izbija ljubav prema životu. On je bio suviše veliki pisac da bi dozvolio svojim idejama da oboje tendencijom njegovo književno delo. I zato ono živi po sopstvenim pravilima, sledi svoju unutrašnju logiku i zato tako snažno odjekuje u nama danas.
Dosad ste preveli četiri Leontjevljeva romana. Šta nam možete reći o Leontjevu iz prevodilačkog ugla?
– Leontjev piše jasno, čisto, bez suvišnih reči. U njegovom stilu nema arhaičnosti i, kada se čita u originalu, stiče se utisak da je pred nama delo pisano u naše vreme. Ali, kada se delo prevodi, u njemu se otkrivaju slojevi koji se ne vide prilikom čitanja. Prevodeći Leontjeva, shvatio sam da je preda mnom ipak tekst pisan jezikom devetnaestog veka i da me čeka težak zadatak. Trebalo je postići isti utisak istim sredstvima, a ne jednostavno osavremeniti tekst. U čemu je razlika? Ma koliko to čudno zvučalo, pisac iz devetnaestog veka jednu stvar reći će na jedan način, a onaj iz dvadesetog na drugi. Oni će razumeti jedan drugog. I čitalac će ih razumeti, ali oni se služe različitim kodovima istog jezika.
(Autor: Andjelka Cvijić, izvor: danas.rs)
