Прошле суботе Министарство културе Србије четврти пут расписало је конкурс за суфинансирање превода српских књига у свету. На претходна три, за подршку из ове касе издвојено је око 175.500 евра, за укупно 125 наслова, у распону од 500 до 4.000 евра, у зависности од језика и обима превода. До сада је објављено око половину наслова, а просечно време њиховог објављивања је око годину и по дана.
Појединачно, највише је издвојено за преводе књига: „Дизраели и српско питање” М. Ковића на енглески (4.000 евра), антологију савремене српске драме на пољском и превод драма Милене Марковић на француски (по 3.500), „Друид из Синдидуна” В. Бајца на грчки, „Комо” С. Ваљаревића и „Сенке на зиду” Р. Петковића на немачки (сваки по 3.000)…
Поглед на мапу књига које су преведене последњих година није идеалан. Углавном описује мапу блиских славистичких веза, умешних преводилаца и агилних малих издавача који личним залагањем успевају да дела појединаца буду преведена у тим срединама: Издавачка кућа „Зандонаи” у Италији, неколицина академских издавача из Пољске, преводилац Гојко Лукић у Француској, „лејди“ Гага Росић са ћерком, у Грчкој, Мирјана и Клаус Витман, Астрид Филипсен, Манфред Јенихен, издавач Виктор Калинке у Немачкој, или Ала Татаренко у Украјини…
Светислав Басара, коме је у скорије време изашло или је у току превођење седам наслова („Фама о бициклистима” и „Успон и пад Паркинсонове болести” на македонском, ова друга и на словеначком, „Монголски бедекер” на шпанском и немачком, а „Peking by Nigh” на француском, каже да осим преводиоцима, за промоцију српских књижевних дела на другим језицима треба захвалити и издавачима попут француског „Les Allusifs”, који је истовремено и агент неколицине наших писца, међу којима и његов.
Куриозитет је превод књиге Вука Драшковића, „Судија”, на албански, у издању „Наими” из Тиране, такође уз помоћ нашег министарства (500 евра).
Како не мали новац који се издваја у циљу бржег продора српских књига у свет усмерити ка велеиздавачима, на великим језицима и великим тржиштима?
Младен Весковић, који у Министарству културе ради на програму подршке страним издавачима за објављивање дела наших аутора, као сан снова наводи најаву издавача „Хотон Мифлин Харкорт”, огранка познате америчке куће „Рандом хаус”, у правом смислу „издавачког Мерцедеса”, да ће објавити „Пијавице” Давида Албахарија. Али, англосаксонско тржиште и даље је прилично затворено за дела „малих” култура, а не мало треба порадити и код Француза, али и Руса.
Упркос распрострањеном веровању о блиским словенским, историјским и каквим све не везама са „мајчицом Русијом”, чињеница је да је српска књижевност на руском тржишту књиге данас симболично присутна. И да се културна размена у књижевности одвија углавном у једном смеру – код нас су последњих година у знатној мери превођени савремени руски аутори из времена после распада СССР-а. Наша модерна књижевност, пак, за Русију је „досије X”, за разлику од мале Украјине, где смо и те како присутни.
О разлозима се може само нагађати, каже Весковић, али је чињеница да са Русијом не постоје чак ни онако неговани односи са славистима-србистима, какви постоје другде: осим Ларисе Савељеве, која преводи не само српске већ и хрватске ауторе, готово да нема „аниматора”. Наши издавачи и писци ретко одлазе на сајмове књига попут оног у Петрограду, не познају то мегатржиште, које је у времену руске транзиције комерцијализовано добрим делом од стране тајкуна.
Као последица опште српске незаинтересованости, спорадичне везе, рекло би се, препуштене су једном уском, национал-патриотском лобију. Отуд је у Русији, осим одраније познатих и превођених Добрице Ћосића и култног Павића, премало превода Кишових или дела Црњанског, па и појава једног Горана Петровића на руском је, такорећи, изузетак. Иако су руски издавачи конкурисали за подршку преводу свега два дела српских писаца, ни те две књиге нису објављене, нити су се издавачи појавили да узму већ одобрен новац…
За разлику од њих, Немци, с којима од времена распада бивше Југославије нису подстицане узајамне везе, далеко су отворенији за српске ауторе. Према библиографији коју је за предстојећи сајам у Лајпцигу припремила Народна библиотека Србије, у последње две деценије на немачком говорном подручју преведено је више од 200 књига аутора из Србије. Међу њима предњаче Александар Тишма (преко 40 наслова), Киш, Андрић, Бора Ћосић, Албахари, Великић, са по више од десет наслова, а уз њих, објављена су и дела многих водећих писаца из Србије, средње и млађе генерације. Само у последње две године на немачком је објављено 27 књига српских аутора, и још три антологије савремене српске прозе и поезије.
Зоран Живковић је један од најпревођенијих савремених српских писаца. Књиге су му досад објављене у САД, Енглеској и Словенији, по седам наслова, пет у Хрватској, четири у Јапану, те више од двадесетак појединачних наслова на свим континентима, осим Аустралије, укључујући и две, и трећу у припреми, у Јужној Кореји. Укупно 60 страних издања, на више од 20 језика.
Живковић је један од ретких који је схватио да у времену транзиције приватни аутор не може од државе очекивати да она ради на његовој промоцији у свету.
Од прошле године, „Геопоетика” је у едицији „Српска проза у преводу” објавила десет романа савремених српских аутора на енглески. Захваљујући тим, енглеским преводима, роман „Комо”, објављен је лане на бугарском, „Хамам Балканија” ће се ускоро појавити у турском и италијанском издању. Басарину „Фаму о бициклистима” за објављивање разматра један амерички издавач, а дела из ове „Геопоетикине” едиције намеравају да објаве и издавачи из Словеније, Немачке и Грчке. И романи, „Комо”, „Прељубници” В. Огњеновић и „Хамам Балканија” на енглеском, уврштени су у шири избор за престижно светско књижевно признање IMPACT у Даблину.
Ако није посао државе, није ни писцу примерено да обилази стране издаваче. Држава, заправо, помаже тако што „ствара амбијент“ – путем гостовања, наступа на иностраним сајмовима, али, не склапа уговоре. Карика која недостаје су приватне агенције, у којима сваки писац има властитог агента. Уосталом, ни Џоан Роулинг не би било да није било Кристофера Литла, најчувенијег британског агента после „007“ Бонда. Но, ретке агенције тог типа у нас, засад, углавном купују страна ауторска права за домаће тржиште.
Док неки предузимљиви појединци или асоцијације писаца и издавача у Србији не одлуче да оснују једну овакву агенцију, помоћ српским писцима нуди једино „Сандорф”, агенција из Хрватске, чији су власници млади људи, Тихана Зиданић Шакота и Иван Сршен, заступајући „у белом свету” Ољу Савичевић, Роберта Перишића, Владимира Арсенијевић и још тридесетак млађих аутора из региона.
И онај Басарин, Француз.
……………………….
Драган Великић: Спонтано путовање у друге језике
„Када данас гледам ово све што се спрема за Лајпциг, заиста је неупоредиво са мојим искуством када сам у најгора времена, сам, али сам, уз посредство немачког издавача имао наступе, а из српских амбасада и конзулата долазили неки инкогнито да слушају и пишу депеше”, каже Драган Великић.
Његове су књиге, тврди, сасвим спонтано проналазиле иностране издаваче, након што је аустријски „Визер” објавио „Вија Пула”, који је Томаж Шаламун на неком конгресу писаца прогласио „најоригиналнијим романом неког младог писца из овог дела Европе”.
Напомиње да чак и не познаје све своје преводиоце, често не зна да му је неко дело изашло на мађарском или словачком, док му издавач не понуди уговор. „Мислим да путујем у друге језике захваљујући добрим критикама у немачкој штампи.”
Зоран Живковић: Дрес, копачке, али и добар играч
„Да би писац који пише на малом језику какав је српски уопште био видљив страним издавачима, неопходно је најпре да обезбеди преводе својих дела на језик који је lingua franca нашег времена – енглески”, коментарише за наш лист Живковић који је сам, без ичије подршке, финансирао превођење осамнаест својих прозних књига (изузетак је само нова, деветнаеста, Пет дунавских чуда) „на веома квалитетан енглески, што нипошто није било јефтино”. Али то је само предуслов, нешто попут куповине опреме, дреса и копачки: „Опрема, међутим, не игра утакмицу већ играч који је носи. Да бисте у надметању победили – да би вам књиге изишле у иностранству – морате да будете бољи од осталих такмичара.”
