O letećim ćilimima i svetim kravama

Uvodno pitanje Čakarevića ticalo se polemike između Radoša Ljušića, istoričara i bivšeg direktora Zavoda za udžbenike, i Svetislava Basare, koja je izazvana romanom Početak bune protiv dahija. Ljušić je tako, kako je  primetio Čakarević, vrlo hrabro pokazao svoje nerazumevanje literature. Učesnici tribine podsetili su publiku da je Ljušić zamerio Basari što je citirao njegovu nepostojeću knjigu, što je promenio imena dahija ili što je u roman stavio leteće ćilime, kojih u Srbiji nije bilo.

– Nacionalna inteligencija ili mladoturska čaršija, kako je ja nazivam, prisvojila je u ovoj zemlji sve, pa i istoriju, pokazujući duboko nerazumevanje osnovnih stvari, da ne zalazimo sad u finese postmodernog romana. Ljušić je u romanu, čije dve trećine spadaju u fantastiku, dok je jedna trećina svesno pamfletističko i publicističko štivo – što je on prevideo, optuživši me da menjam istoriografsku svest kod Srba – nalazio nekakve istorijske nepodudarnosti. Takve kritike kakve je uputio Ljušić ne dešavaju se ni u latinoameričkim diktaturama. Ne poredim sebe sa Markesom, ali nijedno piskaralo nije se usudilo da napiše da je Gabriel Garsia Markes hteo da izvitoperi istoriju Kolumbije. Koliko je Sto godina samoće istorijski roman, toliko je to i ova knjiga. Dakle, ovo ni u kom slučaju nije istorijski roman i nijedno istorijsko piskaralo nema pravo da ga na taj način ocenjuje. Zato sam Ljušiću malo grubo odgovorio i vidim, kako stvari teku, da će dobijati još grubih odgovora – rekao je Basara.

Upitan da li se  Ljušić uvredio jer je Prvi srpski ustanak „njegov atar, makar u srpskoj istoriografiji”, autor se složio sa tom ocenom, dodajući:

– I ne samo Ljušić, već cela ekipa kojoj on pripada, a u kojoj je on sam jedan od beznačajnijih aktera. Oni smatraju da su vlasnici svih istina u Srbiji, ne samo nacionalnih. Verovatno će se uskoro pojaviti i srpska matematika, srpska meteorologija i egzaktne nauke – primetio je Basara i dodao da ova knjiga nije njegov prvi sukob sa pomenutom ekipom. – Od svoje prve knjige, ne priznajem nikakve svete krave u bilo kojoj kulturi osim u indijskoj.

Uostalom, našalio se Basara, nenapisane Ljušićeve knjige su mnogo bolje od onih napisanih.

Početak bune protiv dahija je uvek početak

O ključnoj temi romana i izvesnim zamerkama kritike koje se tiču njegove strukture, Basara je rekao:

– U dve trećine knjige govori se o Prvom srpskom ustanku. Nije me uopšte interesovalo šta je bilo tada, jer ja to ne znam – ne znaju ni ta gospoda koja misle da znaju. Zanimala me je uloga izvesnih likova koji se zovu Nerođeni istoriografi, njihove interpretacije počev od kraja 19. veka zaključno sa jučerašnjim danom. Oni nisu samo istoriografi, to su političari-istoriografi, funjare svih vrsta, dakle, sav onaj ološ koji nam sedi na grbači već dvesta godina, koji gata unazad – oni ne bacaju bob da vide šta će biti za deset dana, nego da saznaju šta je bilo pre sto godina. Konačno, i ja sam dugo razmišljao da li da ova dva dela koja se bave najnovijom istorijom stavim u knjigu, pošto tako rušim jednu naraciju koja ima svoj tok. Ali bez njih knjiga ne bi imala smisao, jer upravo oni  pokazuju do čega dovodi šamansko tumačenje istorije. Ta dva poglavlja nisu se mogla nikako drugačije napisati nego krajnje pamfletističkim tonom. Ulagao sam napore da ipak i to zvuči kao literarni tekst… – rekao je Basara.

Čitalac će u novom romanu ovog književnika pronaći, recimo, Borisa Papića i Gojislava Lojanicu. Pisac je rekao da njegova namera nije bila da prikrije njihov identitet, već da koliko-toliko ublaži pamfletistički ton teksta, i dodao da u romanu ima detalja zanimljivih za čitaoce starije generacije kojima su poznata neka dešavanja s kraja sedamdesetih i iz osamdesetih godina, recimo projekat „Dečaci” Dragana Papića.

– Osnovna teza ove knjige je: ako se mistifikuje nešto što je bilo pre dvesta godina, ako se ne ustanovljuju činjenice, nego se od nečega što je bilo pre sto pedeset godina pravi ideologija za danas, to mora nužno završiti na onom Koštuničinom mitingu koji je zapalio Beograd, uništio jedan grad, i to je ishodište ove idoeologije, ove sumanutosti o kojoj pišem zapravo u čitavoj knjizi, a sa kojom Karađorđe i Miloš nikakve veze nemaju. To su sve interpretacije nastale delimično krajem 19. veka, a delimično krajem 20. veka… Znate šta, kad čovek gleda svoju prošlost i misli da je pre deset godina, umesto što je sedeo u Kaluđerici i pravio opanke, bio plejboj u Majami Bicu, to se u psihijatriji zove ne znam već … e, a u društvenoj nauci to se zove patriotizam. Osećamo svi na svojoj koži posledice tog patriotizma i njegovu nestvarnost – rekao je Basara.

Poznati pisac je komentarisao i način pisanja o Prvom srpskom ustanku:

– Zapravo, u istorijskim čitankama izbegnut je kontekst. To se ovde predstavlja kao nekakav – to je svakako značajan datum u našoj istoriji – svetskoistorijski čin, kao nekakva revolucija, međutim, ne verujem da je među učesnicima neko imao pojma šta znači revolucija. U vreme izbijanja Prvog srpskog ustanka, Otomanska imperija je bila u haosu. U to vreme dave sultana u Stambolu, znači, on nije kontrolisao najbližu okolinu svoje palate; to je bio deo raspadanja velike, već zastarele imperije.

Basara je naglasio da je, ne samo u ovoj knjizi, pisao o tome da politički sistem od tog vremena do danas nije suštinski promenjen.

Vidici i vidici

Tokom večeri bilo je reči i o značajnim dogadjajima s kraja sedamdesetih i sa početka osamdesetih godina. Marjan Čakarević je izneo ocenu da su Vidici, Dragan Papić, Idoli,  Tehnologija kao projekat i pogotovo Rečnik tehnologije, presudno uticali na formiranje Basarinog pripovedačkog postupka, odnosno odnosa prema istoriji i stvarnosti. Podstaknut ovom primedbom, pisac je rekao:

– Ljudi koji su rođeni posle osamdesete nisu imali priliku da se upoznaju sa tim jako interesantnim zbivanjima koja su se događala u ovom gradu u časopisu „Vidici” i u nekadašnjem „Studentu”. Raspad elektroenergetskog sistema u tadašnjoj Jugoslaviji dogodio se 1979. godine. Izlazili su tekstovi koji su deset godina unapred predvideli raspad Jugoslavije. Bilo je dalekovidih ljudi, ja to nisam mogao da uočim. U to vreme, Beograd je bio u pravom smislu evropska i svetska prestonica, mogli ste da čujete predavanje Lame sa Tibeta, mnogo se dobrih stvari događalo. Tu se uključio i Gradac, koji je upravo u to vreme doživeo najveću afirmaciju. Dogodio se veliki prevrat u kulturnom i duhovnom smislu. Pošto sam tek 1982. objavio prvu knjigu, sigurno je da sam odrastao i stasao u toj duhovnoj atmosferi skepticizma prema istoriji, skepticizma prema tehnologiji, skepticizma prema svim velikim pričama. Javio se niz sjajnih autora, ne samo ta grupa oko Vidika. Danas, mnogo više potpore i prostora dobijaju svakovrsni opskuranti.

Moglo se čuti da će u časopisu Gradac uskoro biti objavljen temat posvećen Svetislavu Basari. Tim povodom, poznati autor je istakao značajnu kulturnu ulogu koji je ovaj časopis imao u formiranju mladih pisaca, posebno naglašavajući važnost Albaharijeve antologije svetske priče (Savremena svetska priča). Na formiranje Basarine duhovne fizionomije posebno su uticale serije tematskih brojeva koje su se bavile „antiprosvetiteljskom i antirevolucionarnom evropskom tradicijom”, imenima poput Julijusa Evole, Kornelijusa Kastorijadisa i Renea Genona.

Nakon Početka bune protiv dahija, objavljen je još jedan Basarin roman, Tajna istorija Bajine Bašte, koji je pisac nazvao zavičajnim projektom.

(Ne)kulturni model

Posebno je zanimljiv  bio deo večeri u kome se govorilo o mogućem, ali i postojećem, modelu kulture. Basara je u više navrata objasnio svoj stav da se nacija okuplja oko zajedničkog kulturnog modela:

– Je si li bio nekad u Francuskoj? (Ne – rekao je Čakarević.) Možeš da sediš u Parizu ili u nekom gradiću na jugu Francuske, sve je potpuno isto. To je kultura. Ne mislim da Ministarstvo treba da daje više para za bilborde, za knjige…to je idol kulture, nema to veze sa kulturom. Kulturni model je jedna stvar koju treba da deli bar osamdeset posto građana u jednoj zemlji. To nema veze sa tim koliko neko čita knjige ili ide u pozorište. Kultura je nešto što treba da bude vezivno tkivo. Da nećemo satrapiju, da nećemo orijentalne modele, treba da misli osamdeset posto građana – rekao je Basara i ocenio da se kulturni model može uspostaviti za tri meseca, državnom akcijom preko televizije, ali da stanje bez odgovornosti odgovara manjini, koja je istovremeno ekonomska, politička i kulturna elita; takođe, dodao je da su nekoliko puta kroz istoriju činjeni bezuspešni pokušaji da se stanje promeni.

– U našem kulturnom modelu vrhunska vrednost nije ljudska ličnost, nego nacija, a to je jedna apstrakcija, i onda u takvu apstrakciju možete da trpate sve. Čitate svaki dan „poginuo Srbin na Kosovu”. Ima li taj čovek ime, ima li prezime? Poginuo Srbin, ne znam, bilo gde. Znači, mi smo deo jednog višećelijskog organizma, što naravno nismo. Uvek malo fali, to  je ono što me nervira. Da smo mi beznadežni u tom orijentalizmu, pa ‘ajde, vrlo važno, ili ćuti i trpi ili idi negde drugde. Ali svakih par decenija dogodi se neki pokret i stalno padne, jednostavno ga prekriju…

Poznata Basarina teza da je postojeći kulturni model posledica Vukovog delanja našla je mesta i u romanu Početak bune protiv dahija, pa i u razgovoru o njemu.

– Vuk je zacementirao za sve vremena populizam: narod je uvek u pravu, narodni genije, narodna mudrost…Sve to  postoji i svi su narodi oko nas, i veći i kulturniji od nas, sačuvali svoje nasleđe, niko nije to odbacio. Ipak, Nemci nisu pravili svoju državnu ideologiju, svoju filozofiju, svoju politiku na Epu o Nibelunzima, nego na Hegelovoj filozofiji. Evo i danas, u svakom političkom govoru, čućete „prodo veru za večeru”, „Vuk Branković”, čitajte novine, to je svakodnevna pojava. Mi smo zastali u 1875. godini, u duhovnom smislu, a vreme prolazi. Hteli mi to ili ne, tu smo i ne mičemo nigde – rekao je Basara.

Zamoljen da objasni pojam jedinstvene kulture o kome je pisao u NIN-u, pisac je izjavio:

– Jedinstvena kultura je ona u kojoj postoji potpuno jasan sistem vrednosti koje kulturne nacije uvek imaju. Kada se taj sistem uspostavi, onda se na njega nemaju pravo intruzije političke, ekonomske, potplaćivačke, jajarske, već kakve su ovde. U njemu se zna šta je šta, u njemu nisi dobar pisac zato što objavljuješ kod dobrog izdavača i slično,  da ne silazimo na taj tabloidni nivo, kako se to ovde radi. Ovo je dobra slika, ovo je dobar film,  nezavisno od toga da li si ti crnac, musliman, Arapin, Srbin, demokrata ili Demokratska stranka Srbije. To su ozbiljne stvari. Sistem vrednosti mora da postoji, u ovoj zemlji to ne postoji odavno. Mnogo ga je više postojalo u komunizmu i mnogo više do pre deset, petnaest godina nego danas. Fridrih Niče je napisao mnogo gorkih stranica o Nemcima. Nađite mi jednog Nemaca koji će reći da je Fridrih Niče izdajnik i propalica, on je neosporna vrednost u nemačkoj kulturi.

Učesnici tribine su konstatovali da se danas, kada je taj sistem vrednosti izgubljen, više ne može doći do poželjnog opšteg slaganja.

U nastavku večeri, Tijana Spasić i Marjan Čakarević čitali su odlomke iz romana Početak bune na dahije.

Mirjana Simović