Nedavno vam je u Skoplju dodeljena ugledna nagrada „Koreni“ za doprinos nacionalnoj književnosti u oblasti esejistike?

– Neposredan povod tog priznanja je objavljivanje novog nastavka mojih Antiuputstava za ličnu upotrebu koja sam počeo da stvaram još pre 32 godine dok sam služio vojsku na Avali. Reč je o spontanom i zato nemirnom rukopisu u procesu tokom koga se, s vremena na vreme, prirodno dogodi knjiga. Antiuputstva su često prevođena, pa je, tako, i na srpskom jeziku, kod Geopoetike, objavljen manji izbor ovih tekstova u kojima se igram žanrovima od priča, eseja, putopisa, epistolarija, dramoleta, basni do fusnota, filozofema, viceva.

Utisak je da su vam najbliskija upravo geopoetička uverenja što će potvrditi i vaša najnovija knjiga „Bajke iz mog levog džepa“?

– Terminološki, geopoetiku je izvrsno definisao Kenet Vajt, dok je iskustveno, ne samo u književnosti i umetnosti, već i u životnom stavu, ona prepoznatljiva kao odlika kod brojnih autora i mislilaca. Slobodno mogu reći da sam bio geopoetičar pre čitanja Vajtovih knjiga i da je to opredeljenje jedna od mojih suština. Tačno je da se i moja knjiga koja za nekoliko nedelja izlazi iz štampe, bez napora, može protumačiti kao geopoetička – u Bajkama iz mog levog džepa, u okviru uspostavljenog žanra, pronalazim „prazna“ mesta u poznatim i ne tako poznatim svetskim bajkama i „vraćam“ epizodne ličnosti sa margina, iz slučajnih pominjanja, u život dajući im priliku da same ispričaju svoju sudbinu i sopstvenu verziju poznatih dešavanja.

U jednom našem ranijem razgovoru naglasili ste da biti pisac danas predstavlja izraz „suprotstavljanja matriks svetu“?

– Živimo u vremenu polutame, što možda zvuči paradoksalno u kombinaciji sa super brzom evolucijom interneta, međutim i pored toga što tehnološki imponuje, virtuelni život je, u suštini, jedan skučeni fenomen. Zato je i izbor da se pokuša biti pisac jedan vid hrabrosti. U ovom momentu, kao internet imigrant koji stoji nasuprot cyber native generacije rođenih oko devedesete i kasnije, čini mi se da se moj život podelio na dva veoma različita dela: pre i posle Jugoslavije, odnosno pre i posle interneta. Tako da je moj urođeni nomadizam počeo da se „spasava“ i kali novim sitnim i većim dilemama, što je za geopoetičkog pisca dobar izazov.

Pomenuli ste fascinaciju putovanjima, vaš nomadski duh kome veoma mnogo duguje i vaša proza?

– Veliki deo mog uživanja u putovanjima ima adolescentnu podlogu – negde tamo postoji nešto što me čeka da ga lično doživim. Znači, ne zbog geografske činjenice koja se hvali kilometrima, već zbog ubeđenosti, jake sugestije da putujući, krećući se ka „nepoznatom“, mogu otkriti sopstveno prisustvo tamo, u drugom svetu, i da ću se, zbog toga, osećati posebno. U tom smislu, meni nije toliko važna „objektivna vrednost“ nekog, recimo, velikog grada koliko privatni osećaj lepog prepoznavanja.

Ipak, kao prevodilac, što je sve važnija forma vašeg delovanja, moglo bi se reći, „specijalizovali“ ste se za „komšijske“, balkanske književnosti?

– Posle svih geopolitičkih balkanskih bura, došlo je do vidljivog preokreta u popunjavanju aktuelnog balkanskog književnog prostora, „otkrila“ su se neka nova, dotad nepoznata, dela, pre svega iz savremene bugarske i rumunske književnosti, naročito proze koja je glavni domen mog rada i iskustva radoznalog čitaoca. Još uvek sam pristalica regionalnog konteksta u sagledavanju književnih vrednosti, ponekad i na uštrb nacionalnih književnih pomodnosti. Svaka od balkanskih književnosti pojedinačno plaća danak globalnoj književnoj produkciji, tretmanu knjige kao robe. Hit izdanja drugorazrednih stranih pisaca preplavila su balkansku izdavačku ponudu nasuprot dela autora iz drugih balkanskih zemalja koja ostaju nepoznata novoj publici. Tu sam, veoma lako, našao argumente za svoj prevodilački angažman: umesto da prevodim nekog sa engleskog ili francuskog, gde se uvek mogu naći odlični prevodioci, opredelio sam se za „naše“, balkanske pisce.

Tako je trenutno u Makedoniji aktuelan vaš prevod romana „Hamam Balkanija“ srpskog pisca Vladislava Bajca?

– Da, ali, pored Hamama, nedavno sam preveo i Albaharijevog Ludviga, dok sam poslednjih godina preveo na makedonski još par uzbudljivih proznih knjiga balkanskih autora, kao što su Misija London Aleka Popova ili Mama Leone Miljenka Jergovića. Naravno, izbor je prirodan: iz zadovoljstva u čitanju teksta proizilazi zadovoljstvo u njegovom prevođenju. Na makedonski su, osim Albaharija i Bajca, prevedene i knjige Basare, Mihajla Pantića, od starijih Kiša, Pekića, Pavića, Filipa Davida, a, naravno, po skopskim knjižarama možete naći najnovija srpska izdanja. Lično bih na makedonskom voleo da vidim i knjige Đorđa Pisareva i Milenka Pajića, prozaista koji su mi među najinteresantnijim.

A šta biste iz savremene makedonske književnosti preporučili za prevođenje srpskim izdavačima?

– Iz makedonskog tima prozaista lično bih selektirao Ermisa Lafazanovskog, Venka Andonovskog, Tomija Osmanlija i Goceta Smilevskog. Svaki od njih nosi nesumnjive književne vrednosti, a dovoljno su različiti i svoji da mogu izazvati lepe i produbljene reakcije čitalaca.

Na kraju, postaviću vam i jedno, verovatno ordinarno, međutim suštinski nezaobilazno pitanje kada su balkanske književnosti tema, a tiče se, naravno, uticaja politike odnosno vlasti na makedonsku književnu scenu?

– Lokalni i globalni uticaj politike je ponekad razarajući u odnosu na kulturnu politiku. Naročito u balkanskom kontekstu gde masovni kič, šund i malograđanština devalviraju ili, još bolnije, anestetički deluju na vrednovanje. Kada sadašnju situaciju na književnoj, muzičkoj i kulturnoj sceni uporedim sa stanjem od pre četvrt veka, u jednopartijskom sistemu koji je koristio mehanizme kontrole i samokontrole, rezultat je, nimalo paradoksalno, u korist nekadašnjeg. U ono vreme sam bio obeležavan, gonjen s posla kao liberaloanarhista, ali u pogledu kriterijuma, znanja i obrazovanja, bio sam na produhovljenijem i inventivnijem terenu.

(Izvor: danas.rs; autor: Dušan Vidaković)