Из Поатјеа, у Француској, где тренутно живи, Милован Данојлић се спрема на пут у Лајпциг, где ће бити представљена његова књига „Драги мој Петровићу”, на немачком језику (издавач „Зуркамп”). Књига је објављена у преводу Јелене и Маше Дабић.
На Сајам у Лајпцигу путујете као један од писаца чија је књига изашла у Немачкој. Леп успех, зар не?
Како се узме… Наше књиге на Западу немају завидну прођу, ни нарочити пријем код критике. Превише је издања по књижарама да би се оне уопште запазиле. Успех је чисто статистичке природе: што је више преведених наслова, то се јаче потврђује наша материјална присутност у овом делу Гутенбергове галаксије. Ствара се критична маса која се, својом бројношћу, намеће евентуалним изучаваоцима и онима који, из било ког разлога, пожеле да се обавесте о културном напору једне мале земље и једног малог народа. Добит ваља рачунати на дуже стазе. У ери нумеричке цивилизације ни књига није оно што је некад била.
Роман је и код наших читалаца наишао на леп пријем?
Објављен је пре пуних 25 година и одсликава нездраву атмосферу из последњих година Брозове владавине, у предвечерје распада заједничке државе. Досад је изишао у Француској и Шведској, где је, такође, наишао на леп пријем.
А у Немачкој?
Од издавача сам добио поруку да је, по оцени водећих критичара, стављен на прво место Bestenliste за месец фебруар. Не знам како то да схватим. Можда сам на прво место избио захваљујући абецедном реду… Немам илузија о положају наше књижевности у белом свету. Они који се у нашим новинама хвале великим успесима у Европи, углавном вам причају бајке.
Колико је Ваших дела преведено на стране језике?
Не много, а опет довољно с обзиром на врсту прозе коју пишем. Изишле су ми четири књиге у Француској, две у Македонији, по једна у Немачкој, Шведској, Мађарској и Словенији, и један већи избор стихова у Русији. Не спадам у тиражне писце. Бављење књижевношћу је тежак посао, за бригу о пласману немам воље ни снаге.
Тиме би требало да се бави држава…
Наша је, као што знате, сиромашна, а и кад би имала средстава, не верујем да би то радила добро. Ту би тек настао хаос, борба између повлашћених и запостављених, разне намештаљке и злоупотребе. Држава би требало да даје стипендије за лингвистичке боравке даровитим страним студентима, будућим преводиоцима, а они би већ налазили издаваче, или би издавачи налазили њих.
Како сте Ви нашли преводиоца за роман „Драги мој Петровићу”?
Јелену и Машу Дабић не познајем лично, нашао их је издавач. Нису ми се, за време рада, јављале. Сарадник „Зидојче цајтунга” рече ми преко телефона да је превод добар, па ми остаје да им, овако, преко новина захвалим.
Ви сте и сами превели десетак књига са руског, енглеског и француског језика. Јесу ли муке с превођењем веће него муке с писањем?
Сличне су, а ипак нешто другачије. Углавном сам се бавио препевавањем поезије, где су тешкоће специфичне, а стваралачки удео ако не већи, оно виднији него у превођењу прозе. Један издавач ми је недавно предложио да изда комплет мојих песничких превода, у шест књига. Биће ту двадесетак хиљада стихова.
Зоран Радисављевић (Извор: Политика)
