Rodio se u Čakovu, sada u rumunskom delu Banata. Bilo je to ili na Mitrovdan ili koji dan posle, što mu je na krštenju i donelo ime Dimitrije. Posle osnovne škole u rodnom mestu otišao je na zanat u Temišvar, ali je u leto 1757. godine pobegao u manastir Hopovo, blizu Karlovaca, u Sremu, gde se početkom iduće godine i zamonašio, dobivši ime Dositej.U Hopovu je ubrzo postao i đakon. Tu je izdržao tek nešto više od tri godine, jer manastirsko bratstvo đakona sklonog sticanju znanja i knjizi nije ni htelo, niti znalo, da prihvati.
Dositej je, kasnije, u autobiografiji i drugim spisima, isticao da je, za razliku od njih, dobijao korisne savete od čestitog hopovskog igumana Teodosija, koji mu je, iako je bio čovek skromnog znanja i obrazovanja, znao da preporuči da se otisne u svet.
Dositej je krajem 1760, rešen da napusti manastir Hopovo i ode u Rusiju, uspeo do stigne tek do Zagreba, gde se kratko zadržao, ali i naučio latinski jezik. Preko Banije i Like došao je nadomak Knina, koji je tada bio u sastavu Mletačke Republike.
Tu je, s prekidima, proveo više od pet godina. Bio je prvi srpski učitelj u Kninskoj krajini, a u mestu Orliću napisao je knjižicu “Ispisi iz Zlatoustoga” koju je posvetio Jeleni, kćerki seoskog popa Avrama Simića. Avrama su kasnije zarobili Mlečani i život je okončao kao “galiot” (u lance okovani veslač na duždevim lađama).
Dositej je, dok je bio učitelj u kninskom selu Plavnu, 1770. godine, napisao “Ižicu”, a u Skradinu kod Šibenika, nedugo zatim preve je sa grčkog dela “Hristoitija” i “Venac od alfavita”.
Kratko vreme je bio u manastiru Maine u Boki Kotorskoj, gde ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović zapopio. Zatim je boravio i sticao znanja na Hilandaru, u Smirni u Maloj Aziji. Bio je i u albanskom gradu Hormovu, na Krfu…
Višedecenijski boravak u zapadnoj Evropi, gde je i prihvatio ideje prosvetiteljstva, počeo je u Trstu, a nastavio u Beču. U Austriji je kao učitelj proveo šest godine. Kratko vreme je bio u Modri, Požunu, pa u Sremskim Karlovcima, a potom u Carigradu, Moldaviji, Haleu. Na Univerzitetu u Haleu je počeo da studira filozofiju, a studije je nastavio u Lajpcigu.
U Lajpcigu je štampao svoja prva dela i ta sredina ga već poznaje kao srpskog književnika. Tu je 1783. godine napisao autobiografiju “Život i priključenija” i to narodnim jezikom. I sadržaj knjige je bio nov, kao i pristup vaspitanju, školstvu i crkvi, potpuno drugačiji od onih u delima dotadašnjih srpskih autora. Iduće, 1784. godine, takođe u Lajpcigu, je objavio “Sovjete zdravago razuma”. Iz Lajpciga se preselio u Pariz, pa u London, proputovao još nekoliko velikih evropskih gradova, da bi u ustaničku, Karađorđevu, Srbiju stigao iz Trsta – preko Karlovaca i Zemuna, u kasno leto 1806. godine.
Dve godine kasnije sa Ivanom Jagodićem organizovao je Veliku školu u Beogradu, u skromnoj građevini gde je danas Dositejev i Vukov muzej.
Kada je, na samom početku 1811. izabrana vlada (Praviteljstvujušči sovjet), Dositej, koji je dotad bio lični sekretar i savetnik vožda Đorđa Petrovića Karađorđa, postao je ministar prosvete (popečitelj prosvješčenija).
Umro je 26. ili 28. marta te godine.
Želeo je da ga sahrane u Košutnjaku, kod Hajdučke česme, ali su savremenici smatrali da će mu ukazati veću čast ukoliko bude počivao pred Sabornom crkvom u Beogradu. Tu su i danas njegove kosti, a sa druge strane ulaza u saborni srpski hram su posmrtni ostaci Dositejevog učenika i nastavljača, Vuka Stefanovića Karadžića.
Dositej je svojevremeno napisao da bi bio presrećan kad bi moglo da se kaže: “Ovde leže njegove srpske kosti, on je ljubio svoj rod!”. To mu se i ostvarilo.
(Izvor:b92.net)
