Овим се истовремено игноришу чињенице о природи књижевне организације и њеним моралним и материјалним капацитетима. Скрећемо пажњу да ниједно уметничко удружење у региону не плаћа закуп и да су сва удружења у немерљиво повољнијем положају. Она имају седишта у власништву, располажу са пословним простором од кога делимично финансирају своју делатност, имају хотеле за одмор и за писање, као и за међународну размену. Ми немамо ништа и још смо под сталним финансијско-економским притиском који добија нежељене форме и може се тумачити на различите начине.

Поштовани градоначелниче, у Закону о култури, члан 77, постоји став да „Република Србија, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе могу суфинасирати текуће расходе и издатке установа и других субјеката у култури који се не финансирају редовно из њихових буџета, ако својим програмима трајније задовољавају културне потребе грађана на одговарајућем подручју.“ Да ли се може довести у питање реалност да ДКВ својим програмима не задовољава трајније културне потребе грађана у Новом Саду.

С друге стране, ДКВ не може плаћати закуп из програмских средстава која добија из других извора, то је противзаконито. ДКВ добија 44% средстава за  текуће расходе од Владе Војводине, што је недовољно. Град Нови Сад би требало да финансира исти проценат (44%).

Молимо Вас да нас ослободите трошкова закупа или да се нађе начин да се компензују. Дугорочније, ДКВ је културна асоцијација се немерљивим доприносом за културу Новог Сада и требало би наћи могућности да добије сопствено седиште у коме би несметано могло да организује своје делатности. Необично је да град Нови Сад, који своју културну ауру највише дугује некадашњим и садашњим писцима, од Лазе Костића, Змаја до Тишме, Ласла Вегела и других, има тако непримерен однос према тим чињеницама.

С поштовањем,

Никола Страјнић,

председник

Друштва књижевника Војводине