Поп Ђурђев каже да је у души остао дете. Све га то квалификује за причу о данашњем Међународном дану дечје књиге. Тај важан датум Змајеве дечије игре обележавају садњом доброг дрвета у Каменичком парку, посвећеног једном писцу за децу, а ове године ће га добити Душко Трифуновић.
Каква је ситуација на тржишту књига за децу у Србији? Вара ли то богатство и шаренило понуде које се да видети на први поглед, питали смо нашег саговорника?
Ситуација је лоша иако вам се чини да издања за децу има више но икад. Махом је то преведена и то очајно преведена литература. Она ни у оригиналу не звучи бог зна како сувисло, али кад таква књига падне у руке неуком и невештом преводиоцу, можете мислити на шта то личи. Такве се књиге брзо читају и још лакше заборављају.
Пошто се издавачи боре за купца, а не за читаоца, у домаће ауторе се мало улаже и зато их је све мање. Данас у Србији имате 3-4 озбиљна, специјализована издавача литературе за децу, који све теже састављају крај с крајем. Остали то раде спорадично, други су своје библиотеке намењене деци и младима погасили. Литерарно вредна штива, поготово домаћих аутора, све више губе битку са комерцијалним издањима и ту, изгледа, помоћи нема.
Шта се догађа у вашој „ковници сликовница”?
Прошле године припремио сам песничку збирку „Радови на млечном путу“ (васпитно запуштене песме), са доста визуелних садржаја, које такође сматрам песмама. Познато је да у својим књигама за младе врло често користим нека искуства надреалиста и сигналиста, а све у намери да покажем младим читаоцима како је мислима каткад језик тесан. Њима је он још тешњи јер већина не располаже фондом већим од 200-300 речи. Пошто живимо у времену визуелних медија, морамо се онда томе и прилагодити.
Елем, та књига је остала похрањена у меморији мог комјутера, али зато су се у Зрењанину појавиле друге две. Реч је о малим књигама, од којих је једна плод мог десетогодишњег бављења „Малим принцом“ и Сент-Егзиперијем. Ових дана обавештен сам да је та књижица, „Лет лионског Икара“ добила награду „Гордана Брајовић“, која ће ми бити уручена крајем априла.
А у издавачком сектору Змајевих дечијих игара?
Појавиће се истовремено три свеске часописа „Детињство“. Једна је заостали број из прошле године, а бројеви 1 и 2, за пролеће и лето 2011. донеће сва штампана излагања са саветовања о књижевности за децу које ће бити одржано током овогодишњих јунских програма 54. Змајевих дечјих игара. Објавићемо, такође, две збирке есеја о књижевности за децу Зоране Опачић и Јована Љуштановића, као и двојезични избор из румунске поезије за децу и младе „Шака росе“ коју је приредио и превео на српски Иво Мунћан.
Жеља нам је и да објавимо ready-made антологију „Аверси и верси“ (писци на новчаницама европских држава), представљену у форми изложбе на прошлогодишњим Играма и Београдском међународном сајму књига, али се плашим да је то превелик залогај за Игре. Њима ионако припадају само мрвице од тог невеликог колача, које остану када се њиме подмире сви велики играчи. Све у свему, реч је о некомерцијалним издањима. Ја и у томе видим једну од мисија Змајевих дечјих игара да се прихватају послова које други неће, јер су неисплативи, али су врло битни за националну литературу и културу уопште.
Имате ли савет, како треба неговати будуће читаоце, односно, како деци приближити навику читања?
Ми не треба да измишљамо рупу на саксији. Кренимо од предшколских установа, па надаље. Литература је гурнута на маргине, јер, боже мој, без ње се може. Докле год не схватимо да књиге намењене деци не служе да би се њима прекратила доколица, које, узгред, деца ни немају, него да би она научила да говоре и да би обогатила своје сазнање, ствари неће кренути набоље.
Ако је циљ ове државе заглупљивање широких народних маса и фабриковање образованих примитиваца, онда смо на добром путу. Лутање у тражењу одговарајућег система образовања, с дилемом да ли је важније умети или знати, ишколовали смо генерације младих људи који нити умеју нити знају. Маргинализацијом културе и уметности, осиромашени духом, у економском колапсу у коме јесмо, свели смо своје животе на најпримитивније облике самоодржања. Важно је само преживети, све остало је луксуз. А живимо у XXI веку.
Радмила Лотина (Извор: Дневник)
