Дача Мараини била је гошћа Италијанског института за културу у Београду, где је у петак увече приказан документарни филм „Жене, богородице, светице и видарке”, Марије Ђустине Лауренци и Роберта Ло Вердеа. У улози приповедача о старој Медицинској школи у Салерну, и најпре о женама које су ову школу унапредиле у Средњем веку, позната књижевница указала је на то да је током историје брига о здрављу људи често била у служби идеологије. Још увек лепа, са искром у очима, говорила је о знањима које су жене користиле у сврху добра, а због тога су гореле на ломачи, као вештице.

Приповедач, преводилац, драмска списатељица, новинарка, феминисткиња, Дача Мараини (1936) почела је да пише већ са четрнаест година. Са седаманест основала је сопствени књижевни часопис „Време књижевности“, и до данас је остала учесник различитих уметничких, моралних, друштвених и политичких борби. Године 1962. објавила је свој први роман „Летовање”, а 1963. „Доба незадовољства”. Вишеструко награђивана, некада и оспоравана због неоколишања, остала је међу најчитанијим италијанским ауторкама бестселера у свету. Недавно је сазнала да се налази у најужем избору за награду Букер интернешенел. Ипак, критички посматра феномен награђивања, па и у сопственој земљи:

– Што се у Италији мање чита, награде су све бројније. И сви сада пишу. Иако немам издавачку кућу, један чиновник пресрео ме је у банци и понудио ми свој рукопис.

Како сада види положај жене у односу на шездесете и седамдесете године 20. века, питамо Дачу Мараини.

– Иако живимо у времену глобализације положај жене разликује се у великој мери на Средњем Истоку или у Африци. У Европи сада имамо врло добре законе, и ако је судити по „папирима” жена је равноправна мушкарцу. Међутим још увек је јака традиција дискриминације. Погледајте пирамиду хијерархије. Само девет процената италијанског парламента сачињавају жене, што је врло мало. Са друге стране, у италијанским болницама највише је жена лекара, али, они који у држави имају стварну моћ ипак нису жене, каже за наш лист Дача Мараини. Обраћајући се посетиоцима у препуној сали Италијанског института за културу подсетила је на то да се и данас у неким деловима света догађа да жене буду каменоване због прељубе, а досељеници у Италији и даље кастрирају девојчице.

– Услед велике економске кризе, слаби су постали још слабији. То су најчешће жене. Писати о људима који су угрожени за мене је природно. Осећам јаку одбојност према социјалној неправди. Много прича посветила сам бескућницима, разговарала сам са затвореницима, истиче ауторка и код нас преведених романа „Војвоткиња из Палерма”, Слатко по себи”, „Крадљивице”, затим романа „Гласови”, збирке прича „Мрак”, драмских текстова „Марија Стјуарт”, „Дијалог између једне проститутке и њеног клијента”… Неки њени романи успешно су екранизовани.

Литература јој је у генима, како напомиње, подсећајући на оца, познатог антрополога, Фоска Мараинија, противника фашизма, светског путника, који је својој кћерки одмалена говорио: „Запамти, расе не постоје, постоји само култура”.

– И моја бака по оцу, Енглескиња, такође се бавила писањем. Уопште, писање је женама најприрођенија уметност, сматра наша саговорница.

Пред почетак Другог светског рата, породица Мараини настанила се у Јапану, а од 1943. до 1946. интернирана је у концентрациони логор, јер је одбила да званично призна јапанску владу.

Имајући и сама трагично ратно искуство, Дача Мараини поезију види као „појас за спасавање”:

– Логоре су преживљавали они који су се окупљали како би чули онога ко је рецитовао поезију. У томе је поетска снага. Сећање, пак, којим се баве сви писци, неопходно је, нарочито у данашњем потрошачком друштву. Важно је због личности које треба да праве изборе и да доносе одлуке, сећање је битно због демократије.

Како би се у времену садашње демократије осећали Алберто Моравија и Пазолини, филмски уметник и песник, питање је за нашу саговорницу.

– Мислим да би били врло критички расположени, због тога што су у овом тренутку друштвене околности врло лоше у Италији. Посебно би Пазолини имао речи осуде. Он је и убијен због тога што је открио неке брижно чуване политичке тајне. Имао је само педесет година када је умро, и тада је био у пуној снази, радио је много, бавио се спортом. Међутим, његова смрт и даље остаје тајна. Убиство је приписано младићу, који је признао злочин, али исти тај човек је после тридесет година изјавио да није сам починио то убиство. Сумњали смо да је било и других починилаца, јер Пазолини није могао да страда само од једног човека, одговара Дача Мараини.

„Рат би требало да буде проглашен табуом, као инцест”, рекла је крајем деведесеттих, као гост Међународних београдских сусрета писаца. Сада је потресена рушевинама које види у Београду, напомињући:

– Сигурна сам да је увек могуће избећи ратове, али, нажалост, индустрија оружја најчешће надјачава сваку реч.

Марина Вулићевић (Извор: Политика)