Na nesreću, srpsko Ministarstvo kulture je – pored sumanutog dokazivanja da tu odgovornu funkciju može da obavlja većina “rodova” živopisne armije kreatora umetničkog života – neslavno i često pokazivalo da “prvi čovek kulture” može da bude baš svako; da ne spominjem kliničke slučajeve kada se sticao utisak da je za ministra posađen prvi jadnik koji je navatan samo zato što je – u odelu i sa “palačinkom” – zaludan špacirao između Palmotićeve i Vlajkovićeve. Bolesne ambicije i džinovski ego, koji nisu praćeni srazmernim sposobnostima i/ili “neraspoređen kadar” između neke druge dve funkcije, umalo da dođu glave kulturi u ovoj zemlji; pod uslovom da je od kulture nešto i preostalo posle združenih udara institucionalne truleži i “jakobinstva” raspevane gomile kulturnih kvaziprojekata. Upravo zato će zadatak novog ministra, kao čoveka udaljenog od “primarne umetničke proizvodnje”, biti teži. Međutim, ova činjenica – s druge strane – i te kako može da olakša poverenu mu rabotu.
Novi ministar ima zavidno iskustvo u izdavaštvu; u novom poslu biće mu od koristi fakat da glodurski status vrlo često podrazumeva nošenje odgovornosti i za dešavanja na koja je nemoguće uticati. Ipak, rezultati Predraga Markovića, kao urednika poznatih edicija i knjiga, a zatim i kao direktora u sopstvenoj izdavačkoj kući “Stubovi kulture”, pokazuju da on taj posao ume da radi. Jer, neko ko je umeo da izađe na kraj sa pitoresknim sujetama autora, sa divnim i učenim – ali i vrlo često “k’o stenice dosadnim” – lektorima, sa dizajnerima koji bi da na tabak B1 u punom koloru tako “slatko smeste” u ćošak crnu minimalističku tačku, sa prelamačima koji kasne uvek, osim kada je u pitanju isplata honorara i sa štamparima koji će vas ubeđivati da u njihovim venama teče “štamparska boja” – do trenutka dok anemični otisak ne ugleda svetlo dana – a posle će vas juriti za pare kao da od cene kunstdruka zavisi rasplet svetske ekonomske krize, taj verovatno može dobro da radi i posao ministra. Garantujem.
Zrelost jednog društva – bar po meni – uglavnom određuju dve suštinske stvari: korektan odnos prema manjinama i slabijima, i efikasnost mehanizama kontrole nad onima koji poseduju moć. Dakle, od novog ministra očekujem da mu ne padne na pamet “sklad interesa” (preuzeto od: Živkov, ali ne Todor); izraz “sukob interesa”, plebsovski aplauz komitragediji u kojoj je isti dramski lik i davalac i primalac naših para, jeste logički nonsens; zatim, uzdržavanje od višemilionskih “diskrecionih ovlašćenja” koja tako elegantno zaobilaze sve javne konkurse ministarstva da učesnici – smrtnici ispadaju smešni i sebi i drugima; dalje, svest da Srbija nije samo Beograd i da glavni razlog iseljavanja ostatka Srbije u prestonicu – posle ogoljenog motiva gole egzistencije – jeste i nedostatak kulturnih sadržaja van metropole; i naravno, malo manje putovanja po inostranstvu o državnom trošku, bar u eri informacija, koju su nam Gejtsova revolucija i Makluanovo “globalno selo” rasprostrli pred noge. U suprotnom, nad glavom svakog ministra kulture – koji se bude pravio gluv na očajničke pozive “izvršilaca umetničkih radova” – ostaće da visi Damoklov mač u obliku “govnjive motke”, tog večnog folklornog rekvizita “neverbalne komunikacije”.
U slučaju da usliši vapaje kulture na izdisaju, novom ministru fakultet neće ni biti potreban da bi ostao upamćen po dobrom ministrovanju. Biće sasvim dovoljno jedno obično, staromodno poštenje koga smo se svi tako žarko uželeli.
Izvor: Danas.rs
