Na ovoj velikoj manifestaciji, jednoj od najznačajnijih tog tipa u Evropi, učestvovali su izdavači i pisci iz 35 zemalja, a za četiri dana posetilo ju je više od 160.000 ljubitelja knjige.

Posetiocima je predstavljeno tridesetak dela srpskih pisaca koja su u protekle dve godine prevedena na nemački jezik. Među njima je i pesnička zbirka naše koleginice Dragane Mladenović.

ČULA SU MI FANTASTIČNO NAŠTELOVANA

Dragana Mladenović je dosad objavila šest knjiga pesama i dobila je niz značajnih priznanja za svoju poeziju, a i za priče. Smatraju je jednom od najistaknutijih pesnikinja novije generacije kod nas.

Nedavno je magistrirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Njena najnovija, prošlogodišnja poetska zbirka nosi naslov „Rodbina” i neposredno pre sajma u Lajpcigu prevedena je na nemački jezik.

PANČEVAC: Kako je došlo do toga da se nađeš u ekipi koja je predstavljala našu zemlju u Lajpcigu?

Foto: Nebojša Babić

DRAGANA MLADENOVIĆ: S Retom Ciglerom, osnivačem nemačke izdavačke kuće Edicija„Korespondencija”, dogovorila sam se o prevođenju „Rodbine” još u novembru 2010, na sajmu u Beču. Već tada je bilo očekivano i donekle najavljeno da ću tu knjigu promovisati u Lajpcigu, kao što je već sada izvesno da ću „Verwandschaft”, što je nemački naslov „Rodbine”, predstaviti i na sledećem bečkom sajmu knjiga. Uz to, jedna sam od autorki čija je poezija zastupljena u nemačko-srpskom izdanju „Ulaznice”, a reč je o panorami srpske lirike 21. veka. I tu publikaciju je valjalo promovisati u Lajpcigu.

• Na lajpciškom sajmu si održala čak osam promocija. Kako je publika reagovala na tvoju poeziju?

– Učestvovala sam na dve tribine koje su se bavile temom književnosti i rata na Balkanu. Tri događaja su se odnosila na promovisanje „Ulaznice”, a ostali nastupi su bili posvećeni „Rodbini”. Prvi put sam bila u situaciji da tokom jednog dana nastupim četiri puta, s tim da je poslednje moje učešće bilo u starom lajpciškom bioskopu pred više od 300 ljudi. Posetioci sajma i uopšte književnih događaja pokazali su da imaju strpljenja, da zaista uživaju u književnosti i da je ozbiljno cene. Bilo mi je neobično kada su mi prilazili, raspitivali se o knjizi, iznosili zapažanja i utiske o njoj… Nisam baš navikla na takav tretman.

• Da li smatraš da se književnost u Nemačkoj ceni više nego kod nas? Čini li ti se da bi kao umetnica imala bolji status u inostranstvu?

– Pisanje se u Srbiji uglavnom doživljava kao hobi. Opšte je poznato da se ovde ne vodi dovoljno računa o produktima intelektualnog i kreativnog rada. Tamo je drugačije. Ipak, ponekad pomislim da ne bih bila tako produktivna kada bih živela u uređenoj zemlji. Ovde sam stalno na ivici pozitivnih i negativnih emotivnih erupcija. Nešto od te lave se izgleda preliva i na ono što pišem. Da ne govorim o iskustvima koja sam ovde stekla – recimo o bombardovanju, Miloševićevom režimu, ubistvu premijera Đinđića, nakaradnoj privatizaciji lista u kojem radim… Takve stvari se negativno odražavaju na kvalitet života, ali utiču na to da mi čula svagda budu fantastično naštelovana. To je, čini mi se, dobro za pisanje.

• Šta od tebe u skorijoj budućnosti mogu očekivati čitaoci s ovih prostora?

– „Rodbina” je moja šesta knjiga pesama. Prve tri knjige, kao i koautorsko izdanje „Neofetus”, predstavljale su moju prvu stvaralačku etapu. Drugu etapu čini neka vrsta trilogije – „Tvornica”, „Omot spisa” i „Rodbina”. Sve tri su objavljene u „Fabrici knjiga”, čiji je vlasnik Dejan Ilić. Sada osećam da je vreme za novu stvaralačku avanturu. Kuda će me tipke na tastaturi odvesti, zavisi od stotinu stvari.

ZAPADU SMO INTERESANTNI SA SOCIOLOŠKOG ASPEKTA

Jedan od članova naše delegacije koji je posetiocima lajpciškog Sajma predstavio srpsku prozu bio je Pančevac Vule Žurić. Ovaj autor je rođen u Sarajevu, a od 1997. godine živi u našem gradu. Objavio je šest knjiga priča, sedam romana i autor je nekoliko radio-drama. Njegove priče su prevođene na nemački, engleski, grčki, španski, portugalski, poljski, italijanski, francuski, mađarski i slovenački jezik.

Foto: www.gerila.com

PANČEVAC: Kako ste se predstavili publici u Lajpcigu?

VULE ŽURIĆ: Učestvovao sam u dva predstavljanja antologije savremene srpske kratke priče na nemačkom, koja je pred sam početak sajma objavljena pod nazivom „Anđeo i crveni pas”. Antologiju je priredila slavistkinja Angela Rihter, a interesantno je da su, pored nje, priče prevodili i njeni studenti s Univerziteta u Haleu. Promocije su bile dobro posećene. Koliko sam saznao od gospođe Rihter, reakcija već ima, a opširniji prikazi u stručnoj javnosti se tek očekuju.

• Kakve utiske nosite iz Nemačke? Da li vam se čini da su naši književnici bolje prihvaćeni u inostranstvu nego ovde?

– Nezahvalno je porediti lajpciški i beogradski sajam. Tamo se insistira na predstavljanju samih pisaca, koji čitaju odlomke iz svojih knjiga i odgovaraju na pitanja moderatora. Beogradski sajam je, pogotovo poslednjih godina, okrenut prodaji knjiga, a pisac mu tu više dođe kao karika bez koje se, mnogi misle i nažalost, ne može. Ipak, apsurdno je očekivati da vas više cene u inostranstvu nego u zemlji u kojoj živi narod na čijem jeziku pišete, u svojoj domovini. Srpska književnost jeste vrlo kvalitetna, ali moramo shvatiti da čitaoce velikih zapadnih kultura interesujemo najviše na nivou puke sociološke informacije. Treba ipak napomenuti da su na proteklom sajmu veliki uspeh postigli Goran Petrović, David Albahari i Milovan Danojlić. Može se reći da njihova imena u nemačkoj kulturnoj javnosti egzistiraju sasvim ravnopravno sa ostalim svetski poznatim piscima.

• Da li će uskoro biti upriličena promocija vašeg novog romana „Nedelja pacova” u Pančevu? Pripremate li nešto novo za svoje čitaoce?

– U novembru prošle godine „Laguna” je objavila moj roman „Nedelja pacova”. Reč je, kako podnaslov kaže, o „prvom partizanskom krimiću”. Pred lajpciški sajam novosadski Kulturni centar je publikovao moju novu zbirku priča „Katenačo”. Voleo bih da promocija ovih knjiga bude priređena u okviru predstojećih „Majskih dana knjige”. Do beogradskog sajma treba da s Božom Koprivicom, u okviru biblioteke „Službenog glasnika”, a pod uredništvom Gorana Petrovića, objavim knjigu o večitom derbiju. Ja sam tu, a kako bih drugačije, pisao o „Crvenoj zvezdi”.

( Tekst je prvobitno objavljen u listu „Pančevac”, a prenosimo ga uz dozvolu autorke.)