Hotel „Bosna“ je moja opsesija. Ne zato što je to jedino, najbolje ili najlepše mesto u gradu ( mada bih ga mogla i tako okarakterisati), nego što je struktura gostiju, naprosto, čudovišna. Malo bolji posmatrač će ovde otkriti sve gradske zanate i profesije, ali i one negirane, nepopularne u današnje vreme.
Grad i selo se ovde prepliću kao na otvorenoj sceni. Ima dobrih i loših glumaca, s visokim ciljevima, bez ciljeva, ali i onih koji su zaglavili između dva sveta. U grad stigli sa sela, selo ostalo u njima, a strah od raspoznavanja se pretvorio u tešku fobiju.
Rat živih kultura je u konstantnom rasplamsavanju.
Najzanimljivije su grupe prijateljica s ostvarenim ambicijama. Pravnice, lekari, advokati… Političarke. Sve ćete ih ovde naći. Smešno izbeljeni zubi, pretamna koža s previše pudera i glasan, preglasan smeh.
Omiljena tema za stolom je pravo žena, njihovo dnevno i stranačko angažovanje, ili stariji ljubavnik u čijem stanu imaju svoje ogrtače i četkicu za zube i jedan mlađi, koji im svojim nabildanim telom pokriva bore i promenu pigmentacije. Par bazičnih načina da se ispuni praznina koja zjapi u veštačkim osmesima.
Ni jedna od njih neće govoriti o svojoj porodici ili mestu odakle je došla, niti da je završila fakultet tako što je s majkom kopala kukuruze i muzla kravu. Svaka skriva diplomu s pečatom težačkog znoja svojih roditelja. U najtamnije tamnice svoje svesti zakopale su ona dva zlatna sepeta seoske kulture i običaja, a kupile dva nova, bez uputstva za upotrebu. Opustošile selo, zakrčile grad. A koza nigde, ni krava za mužu, ni polja zlatnog žita. Zemlja pod noktima posta smrtni greh, pilići – smrdljivi monstrumi.
Svoju decu uče kako je biti seljak opasnost za opstanak ljudskog roda, iako u kući kradom špricaju po zidovima osveživače s mirisom sena, a noću, iza zaključanih vrata, vezu ili pletu priglavke,  baš onako kako ih je nana naučila, da ih mine želja za toplim, seljačkim hlebom.
No, ovu muku  najlepše je  uobličio banjalučki književnik, Boro Kapetanović, u knjizi „Curice“ („Slovo“, Banja Luka, 2002.).

„…Dok ih gledaš na poslovnom ručku
Dok ih gledaš kako izlaze iz automobila,
dok ih gledaš u pozorištu, dok ih gledaš u
obdaništu, dok ih gledaš na
svečanom prijemu, dok ih gledaš na
književnoj večeri…

Nikada ne bi rekao da su to one.

Da imaju majku, divnu staricu.
Da imaju oca, divnog čiču.
Da imaju divnu rodnu kuću negde.
I šljivik pun šljiva.
I tor pun ovaca.
I baštu punu suncokreta.
Polje i potok.
Prelepu šumicu gde su se igrale
mame i tate.
I brale cveće.
Prve visibabe.
Čuvale krave.
Baku vodile u crkvu.
Bratu plele džemper.
Nepismenom dedi čitale epske pesme.
Mamu učile pisati.
Da ne znaju šta je to pokisnuti do gole kože.
Da kukuruzu nikad nisu probale.
Da nemaju pojma šta je to cicvara.

Pomisliš: ove su rođene na
semaforu, u butiku, parfimeriji…
A ne u periferijskim straćarama,
barakama, gradilištima…

Da nikada u životu nisu videle
kozu.
Čule njen meket.
Da nemaju pojma šta je to vo.
Gospođe!
Eh!
Tako to dobro izvode.“

I dok se rat živih kultura nastavlja i u agoniji pate duše zaglavnjene između ruralnog odgoja i urbanog života, Vlada Republike Srpske pravi Strategije za razvoj ruralnih sredina, ne bi li bar deo izgubljenih ovčica vratila u svoje stado.
Razvoj seoskog turizma je u punom jeku, obnavljaju se stari zanati, ali, kao što reče jedan
domaćin sa Ozrena, koji je od svoje udžere napravio prenoćište za turiste, a mene potkupio s flašom dobre,  voćne rakije:
-„Jeb’o mu ti mater, kak’a je to kultura u gradu, kad niko nikome ne zdravi u prolazu? E, zato mi čo’eka domaćinski dočekamo, ugostima, dobro napojimo travaricom i na’ranimo zdravom hranom, a onda mu uzmemo pare. A, ne k’o vi u gradu. Otešte dušu čoveku, pa ga golog na put šaljete.“

Daliborka Kiš Juzbaša rođena je 21.03.1973. godine u Kneževu, Beli Manastir, u Republici Hrvatskoj. Trajno preseljava u Banjaluku 1996. godine.
Nagrađivana je i zastupljena u antologijama. Putem štampanih medija i interneta, redovno objavljuje kolumnu „Banjalučki protest“.
Do sada je objavila:
–    „Mrtvom žena“, roman ( „Oslobođenje“, Banja Luka, 2003.)
–    „Lični stav“, knjiga pjesama ( „Vaso Pelagić“, Banja Luka, 2004.)
–    „Čuvaj guzu i ne misli na smrt“, roman ( „Manifesto“, Podgorica, 2006.)

Za nagrađivan rukopis poezije „Azilant u crvenim papučama“, 2010. javno odbija dodeljenu novčanu pomoć od Ministarstva za prosvetu i kulturu RS, u znak protesta zbog lošeg odnosa Ministarstva prema književnicima..
Živi u Banjaluci

http://daliborka-kis-juzbasa.blogspot.com/