Posle decenija međusobne distance, ignorisanja i produkovanja stereotipa, vreme je da se preispitaju realni književni kapaciteti obe scene i ponude na uvid Drugome. Naporedo s elementarnom ljudskom potrebom za međusobnim razumevanjem, projekat antologija iz Prištine i Beograda ima za cilj da istakne književne vrednosti predstavljenih tekstova, što bi moglo da posluži kao uvod u regularnu kulturnu komunikaciju između Kosova i Srbije. Projekat su osmislili i realizovali Kulturno propagandni komplet Beton (Beograd) i Qendra Multimedia (Priština), pod pokroviteljstvom Tradukija.

Iz knjige Iz Prištine, s ljubalju prenosimo par pisama iz prepiske Saše Ilića i Jetona Neziraja koju su vodili tokom rada na projektu. Prepiska je objavljena kao uvod u ovu antologiju.

Prepiska izdajnika

Dragi Jetone,

Leto ulazi u svoju najkritičniju fazu, političari su na svojim odmo­rima, novinari ne znaju više o čemu bi pisali pa izvlače stare kofere i objavljuju zastarele dokumente. Utim dokumentima, osim praši­ne koju bacaju ljudima u oči nema više ničega. Možda je ovo ideal­no vreme za posao koji smo otpočeli u martu ove godine, kada smo se sreli na Međunarodnom sajmu knjiga u Lajpcigu. Agde bismo se inače sreli, jer danas komunikacija s Kosovom funkcioniše uglav­nom u jednom smeru, možeš prelaziti granični prelaz kod Merdara ukoliko imaš srpske papire, u suprotnom moraš ići nekim zaobi­laznim putem. Zanimljivo je da sam ove godine prvi put prešao tu granicu kada sam putovao u Prištinu na promociju Sarajevskih sveski. Znaš i sam kako je: pronađeš telefon kombi-prevoza koji sa­obraća na relaciji Beograd–Priština, spustiš se do železničke stani­ce, odakle kombi polazi i kreneš u nepoznato. Sećam se da je tada uveliko trajala afera s isključivanjem provajdera za mobilnu telefo­niju pa sam do Merdara žurio da pošaljem poruke poznanicima pre nego što izgubim signal. Mogu da kažem da je to putovanje nosilo nešto od uzbuđenja koje ljudi verovatno osete kada izlaze iz zatvo­ra ili iz zemlje pod sankcijama, kakvo sam osetio kada sam prešao granični prelaz Kelebija 1999. godine. Tada sam prvi put nakon ra­nog detinjstva, kada su me roditelji vodili u Grčku na more, izašao iz zemlje. Pre toga sam imao velikih problema da izvadim pasoš, jer nisam mogao da dokažem šalterskoj službenici u SUP-u da sam zaista odslužio vojsku i da prvi pečat u vojnoj knjižici nisam imao jer je te 1991, kada sam kao regrut stigao u jedinice JRM, počeo rat. Atada, u potpalublju jedne barže, prvi put u životu sam se sreo s Albancima.

Ne znam šta bi mi rekla žena na šalteru da sam joj tada, nepo­sredno posle rata na Kosovu, saopštio to. Svakako bi me poslala u majčinu ili bi pozvala dežurne policajce da me izbace iz reda u ko­jem sam prethodno proveo nekoliko sati. Setio sam se tada malog zelenookog Beriše Beke, mornara iz 106. mornaričke klase JRM, s kojim sam spavao u potpalublju. Imali smo vreće za spavanje i delili smo skučeni prostor, čekajući da brod stigne u Boku Kotor­sku, gde je trebalo da otpočne naša odiseja. Na Prevlaci se uveliko pucalo, a topovnjače su svake večeri isplovljavale iz Tivta i odlazile put Dubrovnika i Ploča. Sutradan ujutro bi se vraćale i mi smo kao tek pristigli gušteri odlazili na iskrcavanje ogromnih topovskih ča­ura. Smrdele su na barut i nesreću. Slagali smo ih na velika kolica i odvozili u čađave hale Remontnog zavoda. Bili smo radna snaga rata i gurali smo ta kolica s čaurama prema raskriljenim vratima na novo punjenje. Tada, dok sam s Berišom gurao ta kolica, naučio sam i prvu albansku reč – zhapin (gušter). Ne znam da li se uopšte koristi u standardnom albanskom, ali nama je tih dana postala ne­izostavni deo mornarskog žargona.

Tako sam kao žapin stajao i pred šalterom voždovačkog SUP-a, bez mogućnosti da bilo šta objasnim organima vlasti. Mogao sam samo da povijem glavu i potražim neko drugo rešenje. To prona­laženje drugog rešenja oduvek je bilo jedini hobi mladih mornara, žapina, koje su svi odreda maltretirali. Tako sam se ukrcao i u kom­bi za Prištinu gde su već sedeli neki iskusniji putnici na toj relaci­ji, koji su me pogledali s čuđenjem. Nikad nećeš prestati da budeš žapin, rekao mi je davnih dana mali Beriša Beka. I bio je u pravu. Kombi je pravio malu pauzu u nekoj drumskoj krčmi kod Pojata. Tamo smo popili kafu. Dok sam pisao svoje sms-ove, zapazio sam na zidu, u jednom delu kafane, veliku sliku nekog naivnog slika­ra: kneževa večera u tamnim valerima. Pomislio sam kako je sve na tom putu obeleženo prošlošću i kako se sve opire pronalaženju drugačijeg rešenja. Ipak, kao i svaki žapin, nastavio sam svoje pu­tovanje. Kada sam se iskrcao na drumu, nedaleko od prištinske au­tobuske stanice, jedan od saputnika mi je rekao da hotel “Grand”, nekadašnje Arkanovo uporište, više ne radi i da mi ne preporučuje da ulazim u Prištinu. Mahnuo sam rukom i uzeo svoju torbu. Preda mnom je ležala Priština. Dok sam ulazio u taksi, znao sam samo jedno: došao sam po priče koje će mi možda malo bolje objasniti svet mog nestalog prijatelja iz mornarice, Beriše Beke. Priče koje ću potom prošvercovati nazad za Beograd istim onim kombijem, ukoliko se bude pojavio u zakazano vreme.

Tako sam prvi put došao u Prištinu…

Beograd, petak, 13. avgust 2010.

Prijateljski pozdrav,

Saša

***

Dragi Saša,

Na ovaj ili onaj način, svi smo mi bili i ostali gušteri; gušteri juče u ratu i gušteri danas u miru. Bio je u pravu tvoj prijatelj iz vojske Beka Beriša! Gušterski život nastavlja da nas prati, prijatelju…! Ve­oma je čudno što si u svom pismu pisao o nekim stvarima o koji­ma sam i ja hteo da pišem, a koje ne možeš izbeći u komunikaciji ovakvog tipa. Komunikaciji, koja me, veruj mi, već sada ispunjava čudnim osećanjem, onakvim kakvo može imati čovek koji prvi put ulazi u zoološki vrt. Pomešano je zadovoljstvo s bojažljivošću, izne­nađenje s optimizmom… Ali, pre svega, zadovoljstvo je tu.

Ovde, gde sedim i pišem, sada je jedan lep restoran mog ujaka. Pre petnaestak godina, bila je to srpska imovina, lokal u kome su Srbi živeli i radili do 1999. godine. Sada u ovom selu više ne žive Srbi; izbegli su ili u Srbiju ili u druge krajeve Kosova, nastanjene Srbima. Albanski stanovnici ovih krajeva, skloni ciničnom humo­ru, rekli bi da “nije ostalo Srba, ni za lek“. Selo gde sam ja odrastao nije mnogo udaljeno od sela gde su živeli Srbi, ali moji kontakti sa Srbima bili su retki, veoma retki. Kao petogodišnjak, zajedno s grupom ostale dece, išao sam na turističko putovanje u Bečiće. Ugrupi od dvadesetoro dece bilo je i jedno srpsko dete (zvalo se De­jan), koje je, kao Srbin, imalo poseban tretman kod vaspitača, koji su nas pratili. Od Dejana sam tada naučio da na srpskom kažem samo “Jebem ti mater“! Mnogo godina kasnije, tokom devedesetih, Dejan je počeo da radi u opštini, na odeljenju za izdavanje doku­menata (pasoši i lične karte) i znam da je postao omražen među lokalnim Albancima! Dejan je radio na radnom mestu gde si, kao Albanac, najlakše mogao da osetiš diskriminaciju i omalovažava­nje. Bilo je to vreme kada su život kosovskog Albanca, mnogi Deja­ni, tretirali kao život jednog uličnog psa.

Učetvrtom i petom razredu osnovne škole (koja se tada zvala “Milan Zečar”, a kasnije je postala “Kadri Zeka”), srpskohrvatski jezik nam je predavao učitelj – Srbin Bora. Bora je bio dobar čovek. Miran i pažljiv. Dovoljno mu je bilo da nam kaže: “Čitajte redom ovu lekciju“, a zatim bi, obično, zadremao na času. On me je naučio solidnoj osnovi srpskog jezika. Pamtim jedan uznemirujući doga­đaj iz tog doba. Ruka i Safet, dvojica buntovnih đaka iz druge ško­le, napali su kamenicama svoju učiteljicu – Srpkinju (bila je jedina Srpkinja u nastavnom kadru te škole). Ne znam koji je mogao da bude motiv za taj napad, ali mogu da pretpostavim da kod dece od 9 ili 10 godina, koliko su oni imali tada, nije moglo biti reči o politi-čkoj pozadini. Kazna za tu dvojicu učenika bila je stravična. Bio sam svedok delića izvršenja te kazne. Dečaci su najpre bili prebačeni u našu školu, jer se do nje moralo pešačiti mnogo duže. Unastojanju da dokažu da su se distancirali od izgreda te dece, albanski učitelji su ih tukli bezdušno. Tukli su ih nemilosrdno u našem prisustvu. Bio sam premali da bih shvatio njihovu krivicu, za koju se govorilo da je “strašna”. Učiteljica je bila Srpkinja i to je udesetostručilo kri­vicu te dvojice učenika! Ovakve kazne, možda još i strašnije, dobi­jala su i druga deca, koja su ponekad skupila hrabrost da ispišu na svojim klupama parolu “K. R.“ (Kosovo Republika).

Jednom, u ranom detinjstvu, jedan naš rođak nas je naučio nekoliko parola, koje smo moj brat i ja uzvikivali u dvorištu naše kuće, popevši se na gomilu cepanica. Jedna od tih parola bila je “Ko­sovo Republika”, dok je druga, duža, sadržala stihove kojih ne mogu da se setim tačno, ali koji su išli otprilike ovako: “…Ustav. Republika … budi ispod stepenica … kada izađe Srbin, zakolji ga nožem!” Moj stric nas je čuo, pojurio je za nama i posle duže jurnjave izvukao nam je uši. Primorao nas je da mu kažemo od koga smo to čuli. Duže vreme smo potom imali osećaj krivice zbog “izdaje” onog našeg ro­đaka; bilo nam je žao, jer više nismo mogli da idemo u njegovu kuću, niti da jedemo sjajan hleb koji je mesila njegova majka.

Sećam se, takođe, da nas je deda, pre nego što bismo otišli na spavanje, pitao da li smo uneli sekiru (koja je inače stajala u dvori­štu). Sekira je uveče uvek trebalo da bude u kući. Deda je za to imao jedno prosto objašnjenje: “Ako dođu Srbi da nas komadaju na spa­vanju, bar da nas komadaju svojim sekirama, a ne našim!” Ova de­dina trauma sigurno se vezuje za ranije događaje kada su srpske i albanske bande harale po selima na jednoj ili drugoj strani. Kao dete, stalno sam zamišljao te scene, kako naši ljudi sa sekirama i kosirima, jurišaju noću, pre svitanja, na neko srpsko selo i pustoše ga. Azatim, obrnuto, kako Srbi dolaze sa sekirama, kosama i noževima, i pustoše naše selo. Nažalost, ove užasne scene, poput onih iz noćnih mora, video sam “uživo” mnogo godina kasnije, tokom rata na Kosovu.

Setio sam se ovih fragmenata iz detinjstva ne bih li istakao da je na Kosovu vladao duh nepoverenja i međusobnog straha između

Srba i Albanaca. Usađen strah koji se prenosio generacijama! Ovaj strah i ovo nepoverenje negovali su s mnogo pažnje nacionalisti s obe strane. Oni su, prosto, raspirivali jednu vatru sa suvarcima, čiji se plamen zatim lagano širio po Kosovu, a verujem i kod vas, u Srbiji. To su bili i ostali prostori koji su poznavali i dalje poznaju samo patriote i izdajnike. Ništa više ili manje od toga. Ili si sa njima ili sa nama. Ali u suštini, kao što je rekao tvoj Beka Beriša, bili smo i ostali gušteri…

Ima još puno stvari u ovom našem gušterskom životu o kojima bih želeo da ti pišem, ali ovoga puta dosta o tome. Jer, u suprotnom, ovo započeto pismo, povodom naše antologije koju pripremamo, moglo bi da užasne čitaoce. E, moj druže, vidiš, u uvodu za knji­ževnu antologiju, odabrali smo da pričamo o prošlosti! Eh, dobro, još pismo ili dva, i verujem da ćemo prošlost poslati u materinu, a zatim ćemo, verujem, pisati o današnjim gušterima i gušterizmu.

Umeđuvremenu, nestrpljivo očekujem tvoje drugo pismo. Aja ti najavljujem (kao u onim latinoameričkim serijama u kojima se najavljuju događaji u sledećoj epizodi) da bih u narednom pismu želeo da ti pišem o svom slavnom putovanju u Leskovac, kao i o reakcijama ovih mojih “napaćenih patriota (pisaca)” u vezi s na­šom antologijom, a pisaću ti i o kulturnom životu na Kosovu, ako želiš… Na kraju krajeva, možemo da govorimo i o politici! Pa, neka je đavo nosi, govorimo već jednom i o politici! Tako ti Boga, nemoj da odbiješ. Uinat unutrašnjim gušterima, koji će svakako u ovoj našoj komunikaciji i saradnji otkriti, uz pomoć svojih konspirativ­nih teorija, naše tajne namere, koje će (neka za njih sazna i javnost) svedočiti da sam ja srpski a ti albanski špijun, ili da smo obojica američki ili ruski špijuni.

Šta, ti, Saša, kažeš o ideji razmene teritorija između Kosova i Srbije? Phu, zvuči mnogo grubo. Ako želiš manimo se toga sasvim. Bolje je da razmenjujemo literaturu onda…! Pa, ko zna, ako raz­menimo književnost, možda kasnije neće uopšte biti potrebno da razmenjujemo teritorije!

Do tvog drugog pisma, subota, 14. avgust 2010.

Prijateljski,

Jeton Neziraj

www.e-novine.com