Бенедета Чибрарио рођена је у Фиренци, одрасла је у Торину, где је дипломирала историју филма, живела је у Енглеској, али њено право боравиште јесте Тоскана. Реч је о њеном првом роману, награђеном престижним италијанским признањем „Кампиело”, који приказује живот са старинских фотографија, мирисе вина и маслина, као и онај величанствени осећај повезаности са земљом.
Главна јунакиња Чибраријиног романа, приморана на уговорени брак, изабрала је познаника са очевог списка који јој је наизглед био најсличнији, из угледне породице, и као и она, љубитеља коња и спортског живота. Међутим, убрзо млада контеса схвата да је од мужа деле непремостиве разлике, и заљубљује се у фаталног италијанско-аустријског племића.
Била би то прича налик на многе друге, о несрећи наметнуте и недостижности недоступне љубави, да контеса, већ старица која је преживела два рата и која се сада само сећа ствари, није напустила живот у граду и отишла да живи сама на живописно тосканско имање, да би се бавила производњом вина. Као италијанска Скарлет О’Хара, она каже: „Знала сам да имам своје место. Знала сам да ћу, увек када то будем зажелела, или када ми брачни живот и оно што тај живот прати постане несносно, имати место где могу да одем”.
Своју главну јунакињу Бенедета Чибрарио, пак, овако описује за наш лист:
– Мој роман говори о жени у времену и друштву брзих промена, на почетку 20. века. Она увиђа те трансформације, али у себи не проналази снагу да све промени. То се нарочито односи на друштвена правила и дужности. У њој, дакле, има и кукавичлука. Овакве ствари дешавају се људима и данас, многи не успевају да промене у себи оно што мисле да би требало. Ако постоји нешто аутобиографско у овој књизи, онда су то моја храброст и мој кукавичлук, објашњава Бенедета Чибрарио.
Како су Тоскана и њена изузетна природа утицале на настанак овог дела, питање је за нашу саговорницу.
– Стварно волим Тоскану, која много значи мојој породици и мени. Оно што је особено за ово подручје јесте да се не мења много. Предели који су приказани на уметничким сликама ренесансе исто изгледају и данас. Сама та природа поседује особено значење и симболику, што сам покушала да дочарам у књизи. Тако да је пејзаж у овом роману један од главних ликова. Моје писање увек је усмерено и на визуелну компоненту и мислим да постоји знатна сличност између литературе и филма.
Вино је несумњиво обележје Тоскане, и део је упечатљивог италијанског осећаја за лепо. Какву улогу има симболика вина у животу и сазревању главне јунакиње овога романа, питамо ауторку.
– Вино је дивна метафора за људски живот, јер да бисте добили добро вино, треба тешко да радите, да чекате и по више година, да бисте знали да ли вам се труд исплатио. Вино је снажна метафора и за литературу, па и за љубав, и међуљудске односе уопште. Треба пуно да радимо на једном односу да бисмо после извесног времена видели резултате – сматра Бенедета.
„Брак из љубави, какав простаклук!”, говорила је старамајка младе контесе. Данас нема уговорених бракова, насупрот томе постоје све слободе, а ипак љубав се тешко налази. Ауторка ове околности коментарише:
– Људи се у Италији нису венчавали због љубави, венчавали су се због друштвених околности, и у свим сталежима тежили су да одрже породицу. Али, одувек, љубав је било тешко наћи и задржати.
Марина Вулићевић (Извор: Политика)
