U Novom Sadu ga je dočekala i Antologija bugarske savremene priče koju je priredio Mihajlo Pantić za ediciju Prosefest Kulturnog centra Novog Sada i koja nosi naslov po njegovoj priči Kristin, koja je mahala iz voza. Gospodinov je, između nastupa pred punom salom Tribina mladih u KCNS i nastupa pred učenicima Zmaj Jovine gimnazije, odvojio vreme i za čitaoce Danasa.

* Iako vas je „Prirodni roman“ proslavio, uvek ističete da najviše volite da se izrazite u poeziji. U književnom časopisu koji uređujete, takođe se objavljuje poezija. Koji kriterijum, po vama, poezija mora da ispuni da bi bila objavljena u časopisu?

– Mora da me dotakne, mora da me ščepa, a da pri tome nemam objašnjenje zašto se to desilo. Postoji neki skriveni mehanizam. Veoma je važno da urednici ne objavljuju samo ono što liči na njihovo pisanje.

* Često menjate žanrove. Upravo ste u Bugarskoj objavili i strip-knjigu, a u Njujorku je prošlog meseca izvedena vaša drama. Koji je žanr, ipak, vama najdraži?

– Ne polazim od toga da ću da napišem pesmu ili priču pre nego što počnem. Obično napišem prvi red koji ima svoj ritam. U krajnjem slučaju, bez obzira da li pišem poeziju ili kratku priču ili dramu, važan je jezik koji dominira u tekstu. Ponekad se kritičari šale pa kažu da je za mene jezik ekstazi. Ponekad te jezik odvede putem kojim nisi u početku ni znao da želiš da hodaš i da odeš baš u tom pravcu. To je ta moć jezika. Pomoću njega iskazuješ stvari koje u početku pisanja teksta i nisi imao uobličeno da ćeš baš to reći. Upravo je jezik taj koji te vodi kroz krivudave puteve ideja. Jezik je često nezavisan od uma i uvlači te kao brza reka u sebe. Kad sam bio mlađi, uvek sam težio da ostavim utisak. A danas, želim da ukažem na čudo svakodnevnog života.

* Šta je najviše uticalo na tu promenu?

– Pre četiri godine mi se rodila prva ćerka i tada sam shvatio da čovek koji nema decu živi samo sa jedne strane čuda i prima i doživljava ga samo sa te jedne strane. Kad ti se rodi dete shvatiš da postoji i čitava jedna druga strana čuda i da si ti sam i odgovoran za to. Slično je i sa pisanjem. Pričam o nevidljivim, običnim ljudima i veoma mi je stalo da čitaocima ukažem na to da čudo još uvek postoji, da postoji spasenje. Veliki problem danas za sve nas je da smo, uprkos činjenici da živimo u svetu medija, sve više usamljeniji, manje radoznali za druge i sve manje uvereni da je čudo moguće. Predviđam dobru budućnost za književnost jer je to spor medij. A sporost je važan kvalitet. Upravo zato što to sporo traje duže. Želim da moje priče upravo to čine, da ljudima ukažu na smisao.

* Pre pet godina ste u Bugarskoj uradili projekat u okviru kojeg su objavljene dve knjige – zbirke sećanja na male stvari koje su nešto značile svima koji su odrastali u Bugarskoj u vreme socijalizma. Kod nas je objavljen Leksikon YU mitologija. Koliko su važne te male stvari koje čine „kolektivni kod sećanja“ čitavih generacija?

– Potpuno ste u pravu – upravo to sam hteo da pokažem – kako imamo zajedničko kolektivno sećanje, čak i na ukuse. Sećate li se Zorka čokolade? Hteo sam da ukažem na važnost takozvanih „malih“ stvari. Na primer, kao dete sam strašno želeo da probam kinder-jaje, kao uostalom i mnogi iz moje generacije. Da kinder jaje postoji znali smo samo iz reklame za časopise ali je ono moglo da se kupi samo u specijalizovanim radnjama za diplomate. Mi, obični smrtnici, nikako nismo mogli doći ni blizu tih radnji. Prvo što sam uradio nakon pada režima, a 1989. sam imao 21 godinu, otišao sam i kupio kinder-jaje, bukvalno se zaključao u svoju studentsku sobu i polako ga otpakivao i jeo. Ali, kinder-jaje tada nije imalo ukus koji bi imalo da sam ga pojeo kao dete. To je taj „kolektivni kod“ moje generacije što smo sve morali da probamo kasno i što smo sve dobili onda kada mu više nije bilo vreme.

* U zbirci „I druge piče“ koja je upravo objavljena u Srbiji, u priči „Božuri i nezaboravci“ govorite o značaju stvari koje se u stvarnom svetu nisu desile?

– Pa da. Nekad je upravo ono što nam se nije desilo u stvari jako značajno. Ponekad i puno važnije od stvari koje su vam se desile. To dvoje ljudi koji se u priči sreću i shvataju da neće moći živeti zajedno, za dva sata tu nemoć kompenzuju izmišljanje svoje zajedničke prošlosti. Uloga književnosti može biti i da kompenzira ono što se u stvarnosti nije desilo.

* Brojni motivi – muve, stolica za ljuljanje, toaleti, provlače se i kroz vašu poeziju i kroz roman i kroz priče?

– Svaka „priča“ može da bude i pesma i priča i drama. Ne verujem u čiste žanrove. Ono što je važno je činjenica da priča nikada ne prestaje. Poput Šeherezade, svaka priča koja je ispričana daje nam još jedan dan života. Budućnost će pripadati čitačima i važno je da se spasi čitanje. Nije važno u kom obliku. Lično, više volim kad mi je knjiga u ruci, kad zamirišu stranice i kada osetim strukturu papira pod prstima, ali važno je spasiti čitanje, bilo na koji način. Ako treba, onda i elektronsko. I na
Prosefestu sam mladima kojih je bilo mnogo u publici rekao da nikada neće imati više vremena za čitanje nego što imaju sada – od 15. do 25. godine. To treba da iskoriste. Tu privilegiju.

(Izvor: danas.rs)