„Зову ме ‘лаки’ писац, а бити духовит није лако”, тврди аутентични, женски Момо Капор, која може са пуним правом да понесе и титулу најбољег настављача „књижевности у траперицама”.

Она је спремна да позове на „двобој” свакога ко оспорава књижевне квалитете њене прозе, јер се никада не спушта на ниво вулгарног да би насмејала публику.

На својој страни има бројне читаоце и понеког критичара, попут угледне компаратискиње проф. др Владиславе Гордић Петковић, која ју је у рецензији књиге „Од речи до речи” назвала „срећним спојем Штефице Цвек, Бриџит Џонс, Капорове Ане и Хогарове Хелге, која је на трагу ведре урбане приче”.

Повод за долазак у Београд из Љубљане, где живи већ више од две деценије, било је њено дружење са читаоцима у књижари „Вулкан” у оквиру обележавања предстојећег Светског дана књиге (23. априла). Име Јелице Грегановић било је добро знано годинама њеним фановима на ВИП блогу РТВ Б92, а у међувремену је постала аутор две и по књиге, пошто је ауторство прве, „Причи никад краја”, поделила са колегиницом Горицом Нешовић.

Тандем се разишао, иако је њихова размена електронске преписке продата у тиражу који је прешао импозантну бројку од 10.000.

Грегановићева је наставила да пише приче о свом „животу и прикљученијима” са мужем, троје деце, и понеким кућним љубимцем, које су се појавиле под насловом „Само да ти кажем”, а прошле јесени појавио се наставак „Од речи до речи”.

Прво издање, које је имало незамисливо велик тираж за збирку прича, од 2.500 примерака, распродато је за четири месеца и сада се „крчми” друго, што је за ауторку крунски доказ да публика није изгубила интерес за приче.

„Занима ме да причам приче и кроз ту форму могу најбоље да се изразим, иако знам да издавачи нерадо објављују књиге приповетки, правдајући се да читаоци ‘траже’ романе”, наставила је Грегановић свој одбрану приче, признајући да су у још горем положају збирке поезије.

Упоредивши приче са песмицама помоћу којих се деца уче да говоре, она је истакла да се будући читаоци уводе, преко прича, у свет литературе.

Занимљива је њена теза да се млади писци боје да издавачима понуде приче јер очекују да буду одбијени и зато се одмах лаћају писања романа. За њу је „прича роман у малом”.

Читаоцима поручује да наставља са писањем прича, али размишља да прошири видокруг и да завири у свакодневицу и других људи, а не само своје најближе околине.

(Извор: Политика)