Tu u prvom planu dolazi dramska, dijaloška forma njegove poezije, sklonost ka poemi, okrenutost proznom sistemu bilo da je reč o stihu (specifičan deseterac koji inklinira proznom modelu kratkih usmenih formi), bilo da je u pitanju fenomen uvođenja likova u pesmu preuzetih iz usmenog pripovedanja i nadgornjavanja („Reče mi jedan čoek“). Usmenog pripovednog tipa je, često, i humor, Bećković gotovo da „lirizuje“ humor koji funkcioniše u kolektivnoj komunikaciji, na relaciji pripovedač–slušaoci, odnosno deo je usmenog performansa. Shodno tome i recepcija takvih njegovih pesama usmenog je tipa, tako da je za njihovo prihvatanje bitna čujnost, glasnost poetskih figura i ukupne izražajnosti, za razliku od poezije koja se čita istiha, kada su na osami pesnik i čitalac, kada prednost imaju introvertnost i težnja ka poklapanju (usklađivanju) lirskih doživljaja.
Bećković se kolektivu obraća direktno ili indirektno (zavisno od izbora odgovarajućih žanrovskih oblika). Kada je u pitanju preuzimanje takvih oblika iz usmene tradicije prevladavaju poslovice, izreke, kletve, slovenska antiteza, zagonetanje, šaljive priče, anegdote, šale. Vrstan humorista i satiričar, pak, rado poseže za epigramskim, aforističkim i formama grafita. Tako ostvarena glasnost glavni je razlog, bolje reći daje pesniku snagu, da svojom poezijom napuni trg. I Stevan Raičković je pesnik koji je govorio svoje stihove bolje nego dramski umetnici, bez čijeg glasa ti stihovi kao da gube pomalo na snazi kada se čitaju. Ali, on je pre kamerni pesnik. Na trgu bi njegovo čitanje sopstvenih stihova ostalo bez efekta.
Bećković je posve drugačiji tip pesnika. Glasnost njegovih pesama nije glasnost oda i himni 18. i 19. veka, zavisna od unapred melodijski i ritmički utvrđene prozodije, od melodije i datog stiha koji se, potom, u pesmi samo pedantno ispunjavaju rečima. Bećković neguje, najčešće, satirični deseterac, koji prestaje da bude epski, već je pre parodija epskog deseterca. Zato u njegovim pesmama ovaj okoštali stih, koji je sputavao generacije naših rodoljubivih liričara, deluje moderno, kao novi tip izražajnosti. Na tom planu nužna su poređenja njegovog i Njegoševog deseterca, načina njihovog ubrzavanja ovoga stiha. Njegoš na drugačiji način i sa drugačijim namerama i ciljem ubrzava deseterac. U tome mu pomaže lirska narodna pesma u tom stihu. Njegošev deseterac pogodan je za recitovanje koje ima privid epskog pevanja, čitavi komadi Gorskog vijenca se recituju, gotovo se usmeno izvode, često čak u dva glasa: po dvojica se nadgornjavaju ko više stihova zna napamet iz Njegoševog dela, pa se naizmenično nadovezuju, postavljajući jedan drugome zamke. Bećković ide više na kazivanje, inklinira proznom modelu. Iz tog razloga on uvodi i prerađuje prozne žanrove, unosi ih u lirsku pesmu na osobit način, čak se, ponekad, u oblikovanju celine, makar i u podtekstu, može naslutiti struktura humoreske, crtice, dosetke, anegdote. Time on ostvaruje osobitu komunikacijsku ravan, proširuje polje izražajnosti srpskog pesništva, pri čemu značajnu ulogu ima njegovo provereno iskustvo humoriste i satiričara. Na tom planu on ostvaruje izvanrednu komunikaciju sa imaginarno zamišljenim kolektivom kao recipijentom.
Upravo ovakav pristup omogućuje Bećkoviću da jednako ubedljivo jednosmerne poruke, iza kojih je u poeziji stajao i uz njih pristajala značajna većina kolektiva, kada se izjalove ili u svakodnevnoj praksi dožive fijasko, preokrene u lament, u novu kolektivnu mudrost proisteklu iz negativnog iskustva (bez obzira na to da li smo to zaslužili svojom greškom ili voljom svetskih silnika). On u jeku rata devedesetih godina, strahota u koje je upleten srpski narod, izvanredno stihom ume da ugodi kolektivnu žicu nacionalne uspaljenosti, da čak u Novom Sadu, Svečanu salu Matice srpske učini pretesnom i preglasnom od pokliča i aplauza, da mu se u istom trenutku stihovi primaju na gotovo identičan način (bezmalo uspeva da ostvari neostvarivi apsolut na planu recepcije), i da u istoj sali, posle svih nacionalnih razočaranja, izazove stihovima gotovo identični kolektivni performans, samo sad sa pozicije lamenta, defetističkog prkosa (potenciranog sarkastičnim humorom) kolektiva koji je izneveren, osuđen i neshvaćen od drugih.
Bećković decenijama majstorski pokazuje snagu onog najprimordijalnijeg ostvarivanja pesnika kao glasa naroda. Ali, njegova glasnost nije glasnost odadžija i himničara, ili romantičarskih aberdara, već posve drugačija, primerena našem vremenu, osobita jer na jedinstven način izražava stanje duhovnosti našeg naroda krajem 20. i početkom 21. veka. U pitanju je novi tip kolektivnog pevanja i mišljenja koji je Bećković izvanredno prepoznao, novog načina baratanja sa društvom u kojem je dominantna direktna komunikacija (slikom, zvukom) putem novih medija. U tom prepoznavanju nove ere modeliranja kolektivne svesti, utvrđivanja javnog mnjenja i njegovog preusmeravanja prema trenutnim potrebama ostaje, ipak, neprevaziđena virtuoznost političara.
Možda je Bećković, njegova poezija, nagoveštaj sasvim nove epohe lirskog pesništva. Sustalo u intimi i introvertnosti, u tihoj komunikaciji na relaciji pesnik–čitalac, zamoreno od pomodnih posredničkih posezanja za tuđim lirskim doživljajima, pastišima interteksta i podteksta, dijaloga sa prethodnom lirskom tradicijom, kao da se lirskoj poeziji otvara i put estrade, neooratorstva, ne bi li, kao u srećna vremena romantizma, ere građanske lirike, opet krenula da se prenosi i usmeno, da se, što da ne, i peva, da postane deo modernih elektronskih pesmarica, da poput građanske lirike doživi da pesma prevaziđe pesnika, da dođe trenutak da se ne zna ime autora, već da je važna pesma sama za sebe. Biće to era usmenosti novog, višeg tipa, kada će poezija da postane deo punog života.
Ova strana poezije Matije Bećkovića biće značajna za izučavanje promena koje savremeno srpsko pesništvo doživljava poslednjih decenija. Iako se o njoj malo piše, ona će biti paradigmatski značajna kada, sutra, neko bude ozbiljnije ustanovljavao periodizaciju srpske poezije u drugoj polovini 20. veka i u prvim decenijama veka u kojem živimo.
*Sa skupa posvećenog delu Matije Bećkovića u Trebinju
Miodrag Maticki (Izvor: Politika)
