; međutim, narečeno pisanije – pravljeno u skladu sa globalističkim trendovima samoposipanja pepelom i po starom srpskom principu “videla žaba da konje potkivaju, pa i ona digla nogu” – preti da dostigne zvezdane trenutke besmisla. Autorka navodi da “ovakvo istraživanje nikada do sada nije sprovedeno u srpskoj književnosti”; što se potpisnika ovih redova lično tiče, istraživačica uopšte nije morala da se toliko trudi.
Prvo pitanje koje postavlja zdrav razum jeste – šta je cilj ovakve dekontekstualizacije, a drugo – šta je poštovana autorka želela da nam kaže? Da je Kiš bio talentovan i dobar književnik iako je bio muško? Da je Kiš kanonizovan pisac zato što se nalazi u lektiri i antologijama, uprkos novim čitanjima i “učitavanjima” koja malo-pomalo iždžikljaju ispod nekog kamena? Da je potrebno “malo se rugati njegovoj mačo poziciji”, između ostalog i zbog toga što su “Saveti mladom piscu” upućeni čitaocu muškog roda? Da Kišova “kompeticija između pisaca i plemića (bojara) ne samo da je muška, već pretvara pisca u političko biće”? Opaaa, eto nama i večitog Aristotelovog “zoon politikona” kao “sigurne muške kuće” za “neodržive” teorije! I, kako da na sve ovo odgovori – osim čistim i nepatvorenim sarkazmom – moja malenkost koja je najveći živi pobornik revolucionarnog ženskog pokreta? Uz skoro pa kišovsku opasku da obožavanje podrazumeva dva tako sićušna i tako bitna uslova: da je dotični pokret ekstatično kružan i dosledno ritmičan…
Čitanje umetničkog dela u bilo kom izolovanom kontekstu je nonsens sam po sebi, dame i gospodo! Mogu da se složim da je deo Kišovog opusa pre svega “priča o odnosu oca i sina”. Ali, ona je i biblijska i antička, takođe; u tom slučaju, sve feminističke zamerke moraju da budu najpre upućene starom veku i Novom zavetu, pa tek onda autoru večne floskule o “trustu pilećih mozgova”. Ipak, nikako ne mogu da progutam nimalo argumentovanu konstataciju da je “povest maskuliniteta presudno odredila Kišov opus, u kome on iznova konstituiše falocentričku priču srpske kulture”. Lepo rečeno… Samo što nema veze sa Kišom. Osim, ako navodnu vezu ne objasnimo podsvesnom feminističkom projekcijom oličenoj u erotizovanoj parafrazi spartanske maksime “Sa Kišom ili na njemu!”
Ne treba mnogo tražiti dokaze koji u dobroj meri osporavaju većinu teza spomenute studije: recimo, Vargas Ljosa – oduvek dobar pisac, a tek odskora nobelovac. U globalističkom hipermarketu voluntarističkih pseudoargumenata, uvek možemo sami da odaberemo “optužbu” koja će biti pripisana njegovim remek-delima: od rodne diskriminacije u “Pantaleonu i posetiteljkama” gde je “glavni junak” odred prostitutki, koji dovodi u pitanje funkcionisanje čitavog vojnog aparata i “politički nekorektno” dokazuje da nijedan sistem neće moći da pobedi nagone, preko “Povesti o Majti” gde trockista, intelektualac i homoseksualac poseduje – zamislite to svetogrđe – čak i neke negativne osobine; od “Razgovora u katedrali” – jednog od najboljih političkih romana ikada napisanih – kome se, verovatno, takođe može pripisati “muška” transformacija pisca u političko biće, kao i paradigmatičan lik oca – homoseksualca, koji je – evo još jedne blasfemije na delu – oportunista i kukavica, pa do “Tetka Hulije i piskarala”, te “gnusne” apologije incestu kao temi romaneskne obrade. Za razliku od nedoraslih hispanoameričkih istraživačica – kojima ingeniozna ideja dekonstrukcije savršenog mita o Ljosi verovatno nikada neće pasti na pamet – srpska književnost je dobila studiju koja na delu pokazuje samo jedno: da je apsolutno sve moguće posmatrati u jednom izolovanom kontekstu, ukoliko se za cilj proglasi – i ciljano prihvati – manipulativna dimenzija ovakvih sočinjenija .
Nema “politički korektnog” umetničkog dela, štovani auditorijume! I nimalo nije teško pronaći navodne nekorektnosti u dobrim knjigama, naprotiv. Ipak, ono što ostaje kao uteha je da istinska umetnička vrednost – a dobar deo opusa Danila Kiša to zaista jeste – uvek nadživi svaku formu pokušaja nemuštih osporavanja.