Ta zapitanost muči i Vaše sugrađane Vrščane i jedinu opštinu u koju su mogli da stanu svi građani sveta, a kojoj ste, i sami građanin sveta, bili predsednik – Književnu opštinu Vršac. Nju ste „nasledili“ od svog prethodnika Pope, zvanično je nastanjivala nekadašnju Sterijinu kuću, ali se zapravo, najvećim delom upravo Vašim zaslugama, prostire po čitavom svetu, nošena vršačkim vetrovima popisanim u Atlasu KOV-a, izazivajući najpoželjniju Nesanicu gde god da dopre. Kada su Vas iz Sterijine kuće izbacivali, ne shvatajući da joj KOV organski pripada, nije bilo intelektualca u ovoj zemlji koji nije potpisao peticiju protiv tog čina, samo ako je do njega stigla. Ipak, iselili su vas, ali se KOV zatim našao u ulici sa Sterijinim imenom gde je i sada, što samo potvrđuje onu opasku o pripadanju.
Poput KOV-a, oni neuki nisu znali ni gde Vas da smeste i šta sa Vama da započnu (a da su znali i hteli – mogli su mnogo). Rumun u srpskoj kulturi koji je za istu učinio više nego mnogi rodoljupci, novinar po zvaničnoj profesiji, pesnik po pozvanju i osećanju sveta, prevodilac u međuvremenu a, retki su znali, i istoričar umetnosti po obrazovanju, pored svršenih studija književnosti. Onaj koji je i za rumunsku zajednicu učinio mnogo, dovoljno je reći – pokrenuo i vodio profesionalnu pozorišnu scenu na rumunskom. Kultur treger, našalili ste se jednom prilikom na sopstveni račun, izazvavši me da Vas tako potpišem. I ja sam se usudila jer imenovati Vas kao takvog bilo je daleko izvan okvira ovog pojma. Vaš „kulturni treger“ povezivao je ako ne čitav svet, onda barem njegov evropski deo, rastežući se od krajnjeg severa do krajnjeg juga, idući od istoka prema zapadu i obrnuto, prelazeći granice koje za njega nisu postojale. Najbolje je bio oličen u Evropskoj nagradi za poeziju, jedinoj književnoj nagradi u ovom delu Evrope, koja se drznula da se zakiti tim epitetom, ali ne bez pokrića. Svedoče o tome imena onih koji su ovu nagradu dobili: Finac Pavo Haviko, Irac Pol Maldun, Poljak Tadeuš Ruževič, naš Miodrag Pavlović i isto tako naša Vesna Parun, ili Rumunka Ana Blandijana, Poljakinja Eva Lipska, Rus Vjačeslav Kuprijanov, koji su, zatečeni, i prisustvovali Vašem iznenadnom odlasku.
Svojim postojanjem dokazali ste da se u svekolikom blatu ove zemlje, mulju panonske ravnice, negde između njenih Barica i Lokava, mogu pronaći zrnca zlata, sjajna poput zvezda. Podsetiše me ove zvezde na jedan stih Vašeg zemljaka – Vojvođanina i pesnika, prikladno objašnjenje (Vama možda nebitno, a nama koji smo ostali tako nasušno potrebno) Vašeg iznenadnog odlaska – „Ugrađeni u prostor, /ne umiremo to mi. / To se rasteže nebo / i uzdiže nas ka zvezdama“. Do tog nebeskog prostora stigli ste na krilima sopstvene poezije i zato bi o njoj, koju ste i najviše voleli i koja vam je najviše značila, trebalo pisati najviše i najbolje. Bojeći se da to ne umem, poslužiću se jednom slikom u pokušaju da je dočaram – Vi, sa građanskim šeširom na glavi, na biciklu Sioran, pokušavajući da iz klopke izbavite jagode koje evo ovih dana stižu, pišete ljubičastim mastilom.
