Preveo je VIŠE OD 20 knjiga sa rumunskog, srpskog, francuskog, slovenačkog. Među njima Elijadea, Siorana, Staneskua, Pavlovića, Joneska. Dopisvao se ponekad sa Popom koji je KOV osnovao, a ponekad i sa Sterijom u čijoj je kući KOV stanovao i čija je dela objavljivao u kapitalnom izdavačkom poduhvatu dostojnom mnogo moćnijih izdavača. Pisma je upućivao i drugim velikanima pisane reči iz čitavog sveta, kako onima koji ga još uvek nastanjuju, tako i onima koji su ga napustili. Njegovi performansi namesto uštogljenih književnih večeri – oživljavali su literaturu koju je KOV objavljivao, činili i one manje poznate u književnom svetu najuzbudljivijima, a Vršac prestonicom kulture, u ona smutna vremena ponekad daleko većom od Beograda. Zahvaljujući njegovoj Evropskoj nagradi za poeziju Vršac su pohodili Tomas Transtremer (Švedska), Čarls Simić (SAD), Euženio de Andrade (Portugalija), Tadeuš Ruževič (Poljska), Miodrag Pavlović i mnogi drugi. Svoj grad učinio je tako evropskim mnogo pre nego što je nominalni ulazak ove zemlje u Evropu postao tako važan, tu zemlju, kao građanin sveta, postavio je na njegovu mapu, a za srpsku i rumunsku kulturu činio toliko i tako, da mu je izričito nepripadanje nijednoj od njih donoslio, kako to često biva ovde na Balkanu, više muka nego zaslužene slave.
U jednom razgovoru za Danas, na pitanje čiji je „saučesnik“ odgovorio je: „Poezije, naravno. A moji čitaoci su moji saučesnici. A ko će nositi građanski šešir? Možda Vi? Taj građanski šešir treba da nosimo svi!“ Pošto je govorio nekoliko svetskih jezika, a rumunski i srpski svakodnevno, nisu mu verovali da nije prevodilac sopstvene poezije sa rumunskog na srpski. Ne obazirući se na to, govorio je o umetnosti prevođenja: „Ja ne znam da li ljudi veruju ili ne veruju prevodiocima moje poezije na srpski. Ja njima ipak verujem, mada su moji prevodioci spremni na svakojake bravure. To tvrdim bez ikakvog oklevanja, jer da njih nije bilo, ljubitelji i prijatelji moje poezije na srpskom ne bi nikada znali šta krijem u unutarnjem životu svojih reči, kojima se ja možda i slučajno služim na svom maternjem jeziku“.
Ipak, na insistiranje da poeziju piše samo na maternjem, rumunskom jeziku, odvratio je: „Žao mi je, ali ne znam na kom jeziku pišem poeziju. Često se nalazim u svetu nemogućih snova, čiji oblik ne mogu da dokučim, jer ti moji snovi imaju hiljadu prozora zaumnog, imaginarnog. Jezik je veoma važna stvar, a u njemu ste ili duboko unutra ili napolju, gde vam je veoma hladno. Nemojte zaboraviti Bodlera koji je jednom kazao da sanjar zahteva oštru zimu. Oštra zima reči, ili vruće leto suglasnika iza tamnih zavesa neizrecivog. Sve je to u funkciji pisanja pesme. No, da budem iskren, poetsko biće mog govora ne mogu da objasnim. Ima dana kada sam nem, probudim se u snu jednog jezika, usnim u misteriji neprekidnog sna, čiju klavijaturu ne mogu da vam objasnim. No, tako i živim. Ovaj moj svakidašnji i ovozemaljski život između dve stvarnosti, između dva jezika, između dva sveta, ipak se prožima u zajednici trenutaka, koji se pretvara u šapat neizmernog govora. Taj govor, katkad na škripućem papiru, dobija svoj život i tera pesnika da ga što bolje artikuliše“.
Petru je bio predsednik Opštine za koju se jedino sa sigurnošću (za razliku od drugih opština) može tvrditi da služi na čast kulturi ove zemlje. Istovremeno je vodio prvu profesionalnu pozorišnu scenu na rumunskom u Vojvodini, u svom stilu, bez ikakvih tantijema, „provetravajući“ sredinu koja bi inače lako mogla, kao i tolike druge u ovoj zemlji, da bude učmala, pospana i tmurna. Objavljivao je, jednu po jednu knjigu, kritičko izdanje dela oca srpske drame Jovana Sterije Popovića. A jedina nagrada za poeziju i književnost uopšte sa predznakom „evropska“ i to sasvim opravadnim, pod zankom KOV, dodeljivana je u Vršcu. Nejsanoće čijoj kulturi zapravo pripada, razrešavao je u svom stilu, lakonski, duhovito, mudro. „Jupiterijanskoj“, odvraćao je uz smeh. „Moja najdraža opština je Književna opština. Učiniću sve što je u mojoj moći da ne postane nova književna država, toliko je postala silna i velika da joj je tesno u sopstvenom ataru, pa pušta pipke do najdaljih meridijana sveta. I samo je lomne metafore sprečavaju da se ne pretvori u pravo carstvo. Mada, glagoli i pridevi prete… Jedna od druge dve Opštine koje postoje u Vršcu me posebno ne zanima. Ona samo povećava kvadraturu svoje (ne)važnosti. A u pozorištu samo katkad pijem čaj sa Vladimirom i Estragonom, čekajući Beketa. Kojoj kulturi pripadam? Možda pripadam, a možda i ne pripadam“.
Od zvaničnih nagrada, pored one koju je KOV dobio kao najbolji izdavača na jednom sajmu knjiga, Krdu je ovenčan velikom nagradom Poesis na međunarodnom festivalu Dani poezije u rumunskom gradu Satu Mare. To je druga ugledna nagrada koju je iste, 2008. dobio u Rumuniji za zbirku izabranih pesama Saučesništvo/Complicitate. Za istu zbirku dobio je i nagradu povodom 50 godina izlaženja književnog časopisa Luča Farul iz Bukurešta. Na pitanje o nagradama i tome da li se poezija može nagrađivati i meriti, kao i o tome šta za nju predstavljaju nagrade, Krdu je rekao:
„Navodno, poezija nije rentabilna, ali književnost se bez ove nežne princeze ne može zamisliti. Sećam se gestova Paula Celana i Gerasima Luke, koji su u Parizu, u vodama Sene, okončali svoje živote, u jednom svetu u kom na trenutak nisu bili potrebni pesnici, niti se čeznulo za poezijom. A kako tumačiti gest čuvene balerine Irinel Liču, koja više nije želela da živi u svetu u kom nema pesnika Dojnaša. Čim je saznala da je Dojnaš, njen životni saputnik, preminuo, izvršila je samoubistvo? Pa šta tek reći o Simon Bue, životnoj saputnici Emila Siorana, koji je vasceli život razglabao o samoubistvu, a nikada se nije ubio? Jednog dana ona se odlučila na beskrajno plivanje u Atlantskom okeanu, bez povratka na obalu. Poeziji su potrebne nagrade, upravo sam to čuo i od samog Siorana, kome sam nameravao da dodelim prvu Evropsku nagradu za književnost KOV, a on me je posavetovao da je bolje da se nagrada dodeljuje pesnicima i poeziji, jer su poeziji potrebnije nagrade, ona se sve manje čita, pa i oni koji je čitaju, ne razumeju je ili je brzo zaboravljaju“.
Iako je poneku nagradu i dobio, mnoge je odbio, a tako i neke druge vrste priznanja. „Odbio da budem zastupljem u raznim rečnicima i istorijama književnosti, ali sada ponekad pomislim da sam pogrešio. Moderni sastavljači raznih književnih istorija kao da nemaju više vremena da sede u bibliotekama i inventarišu knjige raznih autora, nego očekuju od samih autora da im preporučeno šalju na kućnu adresu svoje knjige i književne prikaze iz raznih listova. Za mene je to malo neukusno, pa sam izbegavao i nastavljam da izbegavam to da radim, tako da možda i nemam pravo da se žalim što nisam zastupljen u nekoj antologiji ili istoriji književnosti. No, sve će doći na svoje mesto. Vreme je ipak najbolji arbitar“.
Vertikala stavova
Na primedbu da se čini da je ne samo u poeziji, kako je istakao Štefan Augustin Dojnaš, već i u životu često „protiv“; Krdu je odvratio: „To nije tačno. No, treba imati vertikalu stavova, znati šta hoćeš, a ako to rečima i iskažeš, zašto bi to bilo negiranje po svaku cenu? Moji stavovi umeju da budu savitljivi kada su u skladu sa mojom ljudskom talasnom dužinom. Uvek nastojim da imam opravdanje kada izgovaram ne. Volim ja i mirovanje reči ne, ali i njen polet“.
(Izvor: danas.rs)
