Radmila Gikić Petrović je u godinama koje slede obelodanila još nekoliko knjiga koje čitaocima približavaju neobičnu pesnikinju 19. veka: Prepiska Milica – Vuk – Mina, prepisku Milica Stojadinović Srpkinja i savremenici, priredila je Miličine stihove, da bi nedavno objavila knjigu Život i književno delo Milice Stojadinović Srpkinje (edicija Legat, Dnevnik – novine i časopisi, 2010).
Radmili Gikić Petrović možemo da zahvalimo što sada na jednom mestu, u jednoj knjizi, saznajemo o pesnikinji, čuvenoj „vrdničkoj vili“ koja je od savremenika brzo prihvaćena, objavljene pesme su joj donele slavu, na dvorovima je bila rado viđena, dopisivala se sa Vukom i Minom Karadžić, da bi još većom brzinom bila zaboravljena, toliko da je Ljubomir Nenadović opisao njihov poslednji susret na ulici kod Narodnog pozorišta u Beogradu 1878, kada je često viđana „jedna visoka, bleda i uvela žena, koja je posrćući i spotičući se išla ulicom praćena podsmehom ulične dečurlije“.
„Moram priznati da sam bio prilično zbunjen kad ona, utišanim glasom reče: ‘Dajder mi četiri groša za rakiju’“, zapisao je Nenadić, inače, njena velika neostvarena ljubav. A u tom trenutku imala je na sebi prikačen broš koji je dobila od kneza Mihaila. Novac od prodatog broša ona nikad nije dobila već je novac stigao kasnije pa je rodbina isplatila njene dugove i sahranili je kod crkve Svetog Marka u Beogradu, gradu koji je za nju bio pojam slobode, ali u kojem je, izgleda, prekasno počela da živi.
„Ja sam svoje pesme počela pevati još kad nisam znala ni pisati drugo do na plajvaz propis, i prva pesma postala je baš pri motanju konca“, pisala je Vuku 1854. Za nju je najveći pesnik bio Gete, „evangelista ovog stoleća“, zatim, čitala je Gesnera, Herdera i Klopštoka, Šilera i Bajrona, ali i Jovana Steriju Popovića, Nikolu Borojevića, Jovana Subotića, Njegoša, Branka, Vuka, Ljubu Nenadovića, a sa mnogima je bila u prepisci – Đorđem Rajkovićem, Jovanom Hadžićem (Milošem Svetićem), Vukovim protivnikom, čime je dokazivala da ne pripada ni jednoj „književnoj partiji“, zatim sa svojim „pesnikom od Avale“, Ljubom Nenadovićem, i mnogim drugima, ali, nažalost, njihova pisma nisu sačuvana. Bila je prenumerant na mnoge knjige: Šilera, Njegoša, Dimitrija Avramovića, Đorđa Lazarevića, Vuka.
Milica je prvu pesmu objavila u Serbskom narodnom listu koji je izlazio u Pešti 1847, a zatim, javljala se često u različitim novinama koje su u to vreme izlazile. Objavila je tri zbirke pesama. Svoju prvu knjigu štampala je 1850. o svom trošku, prikupivši unapred nešto pretplatnika. Verovatno je sakupljeni novac nameravala da da visokim Dečanima, kao svoj skromni prilog, ali ju je Vuk od te pomisli odvratio i predlagao da novac uloži u korisniji posao, za moguće štampanje druge knjige, jer Dečanima pomoć ionako stiže od naroda. Sledeće knjige pesama objavila je 1855. i 1869. godine. Potpisivala se najčešće kao Srpkinja ili jedna Srpkinja. Pisala je rodoljubivu poeziju a savremenici su joj često zamerali da je „hladna srca“ i da bi trebalo da napiše bar jednu ljubavnu pesmu, ali ona je to smatrala nedoličnim. Radmila Gikić Petrović izdvaja jednu rečenicu Jovana Skerlića kao možda i najtačniju koja je o Milici izrečena: „Iz ljubavi za poeziju, ona je promašila ceo svoj život, i bila žrtva knjiga i jednog književnog višeg sna života“.
Život i književno delo MSS sveobuhvatna je knjiga, ponajviše zato što su i Miličini savremenici, kao i potonji istraživači njenog rada, potencirali i najviše pisali o njenom zanimljivom životu, a manje o njenom radu: pesmama, prepisci, dnevniku… Tek ovako, sagledano i ispisano od književnice Radmile Gikić Petrović, dakle od osobe koja je bezmalo četvrt veka posvetila istraživanju Miličinog života, njenih rukopisa, kao i zapisa drugih o njoj, dobijamo i jednu izuzetno vrednu valorizaciju književnog rada Milice Stojadinović Srpkinje. Ono što je još vrednije to je činjenica da je ova knjiga pisana divnim stilom, daleko od „nabacivanja činjenica“ iz života pesnikinje, sa datim naslovima i podnaslovima punim duha. Osvetliti na taj način jednu ličnost koja je živela pre vek i po, napisati tako živu prozu, a ne samo književno-istorijsku studiju, od stotine stranica koje čame u raritetnom odeljenju Matice srpske, od požutelih pisama, iziskuje zahvalnost čitaoca.
(Izvor: danas.rs)
