Pitanje – da li se i kako pitamo o svetu? I da li u odnosu na to postavljamo sebi zadatak pisanja (opisivanja)? Ako kažemo da je svet moguće videti kao javni, vlastiti ili onaj najbliži (kućni) okolni svet kao ono u čemu se živi, boravi, onda ćemo svet razumeti kao egzistencijalni pojam stvarnosti, a ukoliko ga pak pojmimo misaono i u odnosu na neku fiksiranu „stvar” u svetu, onda ćemo ga razumeti ontološki, logički. Opet, ako govorimo o ontološko-egzistencijalnom razumevanju stvarnosti onda moramo da govorimo i o znaku: od saobraćajnog znaka (uzmimo najtipičniji primer automobil koji mora da upali crveno svetlo pre skretanja kako bi signalizirao promenu u svom kretanju) do značenja, simbola i izraza u daleko složenijim strukturama. E sad, ukoliko pesma sačinjava jednu izvedenu formu, kojom sprovodimo neki smisao, pokazujemo nešto, saopštavamo i određujemo, pitam se kako ta pesma postaje baš taj izvedeni oblik kazivanja (zapisivanja)? „Ne usuđujem se da ostavim činjenicu u stanju neoznačenosti”, što opet znači da smo dužni da dodeljujemo značenja u obavezi pokrivanja (prepokrivanja) našeg unutrašnjeg bića. A obaveza, to je simpatija, ljubav, opčinjenost. Ali na koji način i kako ko i šta, to još uvek ne znamo? Ivan V. Lalić kaže, govoreći o skladu kao o naporu da svoje pesme dovede u nekakav savez sa svetom, vidljivim i izrecivim: „Pesnik ne može izvan svog vremena – ako je pesnik”.
Ideja pesnikovog zadatka se nalazi u onome što se moglo dogoditi ili u onome što je moguće (po zakonima verovatnosti ili nužnosti). Aristotel, u tom pogledu, pravi razliku između pesnika i istoričara. Ali pitam se, da li je moguće danas na taj način postaviti problem tih odnosa? Ukoliko pomislimo da pesnik, velikim delom, biva istoriograf kao onaj koji zaustavlja vreme, Svetlana Velmar Janković je to nazvala ”večnim sadašnjim”, da li je onda moguće nazvati pesništvo isključivo i samo onim što je nepostojeće?
Dalje opet pomišljam kako bi bilo teško pisati pesme koje su sasvim izvan ”angažovanog” i ”kritičkog”, pa i teorijskog zadovoljstva, pa i fikcije. Fikciju treba shvatati i razumeti kao rezultat „nove intelektualne umetnosti” (po Bartu), što će reći da fikciju ne treba podvrgavati instanci istine, nego mislima o učinku. Za Svetlanu Velmar Janković pesnički subjekt je tačka u kojoj se sustiču poruke iz sveta nepostojanja upućene svetu postojećeg. Sa takvim razmeštajem stvari, da li bismo mogli da utvdimo ikakvu konstantu? Da li je za nedoslovna značenja u poeziji dovoljno reći da su mutna, nejasna, razmrljana, neprozirna? Kako da ih čitamo? Na koji način da uvidimo njihovu vrednost? Putem metafore, jezika? Kako razumemo dvosmislenost (dvoznačnost)? Važno je znati da se mi u slučaju dvosmislenosti, pišući, oslobađamo indeksa zabranjenog tumačenja. Dvoznačnost je intelektualna kategorija, bilo koja reč u rečniku ima bar dva značenja. Dvoznačnost ne treba shvatiti prvenstveno i jedino kao sukob dva značenja koja je čine, niti joj pripisati izričitu nameru da bi se nešto iskrivilo ili preokrenulo. Dvoznačnost razrečuje (evo još jedne pesničke reči), dakle, razrečuje reč, oslobađa je od bukvalizma, dovodeći je do dramatičnog raskola u kojem delimično utišava, ućutkuje jedno značenje, dok drugo ističe, istovremeno se i samoukida i samoaktivira. Jezički ispunjene pesme povlače pitanje reči kao najmanje mere, jedinice ako hoćete, koja se, pored toga što se nedvosmisleno udvaja, postoji i egzistira u široj celini kao pribor, kao raspored pribora, iz kojeg se dalje razvija pesnička slika.
Ali zašto je od svih mogućih simbola ili ispoljavanja bola življenja pesnik odabrao baš isušen list, umesto neke druge pojave sparušenosti? Da li se pesnik priklonio rimi? Da li nas upravo to nagoni da pomislimo kako je u poeziji izbor izraza taj koji uslovljava sadržaj? Da li zaista možemo da kažemo kako je sadržaj u poeziji nešto beznačajno? Pročitala sam toliko pesama u kojima postoji i fabula i zaplet. Ova primedba, istina, zvuči banalno, ali nam govori da čak i u poetskom tekstu autor govori o nekom svetu. Svakako, sa još više razloga to isto se dešava u prozi.
Međutim, često (sve češće) čitamo autore koji se služe jezičkim sažimanjem ili pak unutrašnjom dezintegracijom (na ovaj ili onaj način). Razarajući leksiku, oni izražavaju svojevrsnu apokalipsoidnu egzistenciju, utisak je da su upravo oni ti koji ljuljaju pesničko tlo pod nogama; iz očaja ili cinično iznova vrednuju značenja, iskušavaju jezik do granice moći i preispituju izvornu osnovu sveta. Istraživanje jezika prirodno vodi do istraživanja svih osnova. Jer, taj izvor, koji želi da se dosegne, ni jedan kamen ne može da zamuti, najzad, izvor tih reči, gde-gde, u dobroj ili još boljoj poeziji, videćemo kao fantastičan svet koji se sastoji iz delova iznova oživljenog i ozverenog jezika. Ovakve anonimne pojave savremene poezije (kolaži, komadići, froncle od reči, igre), prikrivene mehanizmima i koturima samog jezika, postaju i jesu novi oblik pisanja, po mnogo čemu nalik na jam session, u čijem okviru je moguće svake večeri menjati sudbinu neke teme. Tome, svakako, doprinosi upotreba kompjutera; naime, uloga kompjutera se pre svega tiče problema ispravljanja i varijanata. Beskonačnost pisanja u savremenim uslovima menja samu logiku varijanata; nema više kajanja, niti konačnog izbora, izbor se može povući u svakom trenutku, mnogo ih je, i počešće vraćaju unazad.
No, ono što je značajnije reći za poeziju jezičke igre jeste izvesna pritešnjenost, koja je pak u osnovi svake umetničke radnje. Pesnik će sagraditi sebi kavez od uzastopne rime ili jedanaesterca, dok će savremeni pesnik – koji se samo naizgled oslobađa pritešnjenosti – stvoriti sebi neke druge gvozdene šeme, upravo u mnogostrukim viđenjima tek jedne reči.
Između poezije koja pripoveda neposrednu zadanu stvarnost i poezije koja se bavi jezičkim (dakle, linearnim) nivoima stvarnosti postoji izvesna sličnost, ali i razlika. Igre, najzad, ne mogu zameniti istinsku vaspitnu funkciju književnosti, onu koja se ne svodi na prenošenje misaonih ili moralnih ideja, ili pak na stvaranje osećaja za lepo. Poezija jezičke igre radije preinačuje istinu, dok mi i dalje, čitajući tragičare, osećamo bolnu zadivljenost prema junacima koji idu u susret sopstvenoj sudbini, čak i onda kada se survaju u provaliju koju su sami iskopali. No, opet, apstrakcija jezičke poezije nam nameće podjednako apstraktne junake koje ne vidimo ništa manje značajnim od kvadratnog korena ili Pitagorine teoreme.
Jelica Kiso
