Odgovor: Uraditi nešto što odgovara himeri. Baviti se nečim što će trajno samo sebe opovrgavati. Nečim što je protivrečno. Taj „najneviniji od svih poslova“ iz Helderlinovih fragmenata uvek je bio jedan opasan, visoko komplikovan i neizvestan posao. Jedan trenutan posao. Čijoj himeralnoj prirodi koju stvara pripada i ona predstava u rezigniranim satima, da su liričari samo pronalazak drugih liričara.

Pitanje: Zar to nisu pre igriva nego rezignirana pitanja? A osim toga i ponešto uopštena? Trebalo bi da kažete više o svojim sopstvenim nastojanjima i iskustvima.

Odgovor:  Nastojanjima? To je ključna reč. – Kada sam počeo da pišem pesme imao sam naravno čvrsto nastojanje da pišem dobre pesme. Ali ko to nema? To se po sebi razume. Samopodrazumljivo častoljublje senzitiviteta. Ne mogu dobro da se setim da li sam ovim dobrim pesmama

hteo nešto posebno da „postignem“. Trebalo je samo da postoje. Da budu ubedljive svojim prisustvom, ne svojim strofama, svojim predmetima, ne svojim izazovima, zahtevima, smelostima, jačinom. Naravno da su te pesme imale svoje sadržaje. Od njih se ni do danas nisu odrekle. Ali takav sadržaj je zatim u sve većoj meri suzbijan da bi na kraju upravo ostao zatvoren, prisutan u najskrovitijoj i zato najslobodnijoj, nezavisnoj formi. A ne kao opterećenje, kao prinuda, kao težina pod kojom tekst počinje da pati. Ne volim stihove koji uzdišu zbog sopstvene važnosti.

Pitanje: Vi ste takođe protiv pogrešnih očekivanja koja se tiču primenljivosti pesme?

Odgovor: Tako je. Za mnoge je očigledno teško da uvide da pesma nije i ne može da opstane kao upotrebljiva i da – za mene – ona zadržava neumirljivu plašljivost da se dokaže kao nešto verodostojno. Ona nije u stanju da teši ili razdražuje. Ona nije u konkurenciji sa bilo kojim intelektualnim uzbuđenjem. Ona hoće da se oslobodi jednog dubokog smisla pred kojim je nemoćna. Ona hoće da se oslobodi misija svih vrsta. Ali – već sam rekao – ona hoće da postoji. Upravo to je možda ono najteže, najnerazumljivije. Jedan mnogoznačni položaj koji kao autor takvih pesama moraš da prihvatiš sa ubeđenjem da ne može da bude nikako drugačije. Snaga, snaga otpora jedne pesme zavisi od reči od kojih se sastoji. Od ophođenja reči jednih sa drugima unutar pesme, od jedne kratke, intenzivne, verodostojne povezanosti. Ukoliko uspe, ova povezanost može da stane iza svega. Iza bilo kog predmeta, iza bilo koje zamislive materije.

Pitanje: Ponovo postajete uopšteni. Dopuštate doduše da se prepoznaju Vaše naklonosti i antipatije, ali premalo se osvrćete na sebe lično, na Vašu sopstvenu praksu.

Odgovor: Neću se udaljiti od teme. Čak i kada sam mišljenja da bi neko ko piše pesme trebalo da pesmama prepusti da govore same za sebe, on čak i tada postiže da se govori o njemu samom. On se upliće i s vremena na vreme ulazi u život svojih pesama, ali ionako uvek prekasno. Onda kada su se pesme od njega udaljile. Nakon što im je okrenuo leđa i njegovi stihovi se već odavno od njega osamostalili. Ali pitajte me sami konkretnije. Pitajte me tako da ne mogu da izbegnem odgovor.

Pitanje: Dobro. Upravo ste pojasnili distancu između

autora i pesme i time pre svega izrazili sopstveni odnos prema napisanom.

Odgovor: Da. Hoću da se ono što sam napisao od mene odvoji. Moram da ga se oslobodim. I tekst hoće od mene da se oslobodi. On mora da isproba svoju sreću. Mora da se probije. Ali to je još uvek moj život, ako tekst ostane u životu, i moja sreća, ako on ima sreće. Napetost raste sa udaljavanjem. Ljudi koji ne mogu da se oslobode od onoga što su stvorili i prikazali ostaju u jednoj vrsti preopterećenosti, imaju premalo vazduha za ono što još preostaje, što još nisu postigli. A uvek nešto preostaje. I šta je rešenje? Radi se o tome da se nastavi dalje od pesme do pesme. Naravno ne u smislu bilo kakvog dosadnog napretka već u smislu jednog doživotnog nemira, nezavršive radoznalosti i pokušavanja u upuštanju u jedan ponekad podmukli materijal. Ono što sam napisao mora

m odmah da posmatram kao nešto što sam ostavio iza sebe, a ono što još nisam napisao od sada pa nadalje me zaokuplja da bi bilo ostvareno.

Pitanje: Što se tiče nenapisanog ne odlučujete se ni na šta određeno?

Odgovor: Rekao sam vam kakvih se namera držim. Naravno da mogu da se izražavam  u određenom cilju, povodom određene okolnosti, a pomoću vokabulara koji mi je raspoloživ. Ali pred nenapisanim tekstom ja sam sasvim bez predubeđenja. Na jednom mestu i pomoću određenih reči tekst se stavlja u pokret. Sve to liči na iznenadni juriš. Iako je to prepad koji se dobija takoreći pod kontrolom. A ne puko osvajanje na prepad koje se izdaje za inspiraciju, a nije ništa drugo do nesposobnost i diletantizam. Ne poletna vrelina ideje i slučaja kojem – poslužimo se Ničeom – ne bi trebalo oduzeti bezazlenost. To je pre jedno mirno prepuštanje tekstu da radi po svojoj naklonosti, pri čemu se na reči motri da ne bi pobegle, da se ne bi zaostalo i kaskalo za njima u nameri da se sustignu. Tekst može brzo da isklizne autoru.

Pitanje: Dakle postoji li za Vas – pošto se držite nepristrasno – uopšte pitanje kratkih ili dugih pesama?

Odgovor: Koliko je duga ili koliko kratka neka pesma, meni je svejedno. Uvek se iznova zastupa jedno ili drugo. – Bodler uostalom primećuje u jednom pismu Armonu Fresu: „Što se tiče dugih pesama, znamo šta o njima treba misliti. One su utočište onih koji su nesposobni da pišu kratke.“ To je rečeno neprijateljski i odnosi se očigledno na ono što je Šarl Bodler sam pisao. – To da danas kratke pesme tvrdoglavo opstaju povezano je sa čudnim procesom koncentracije pesme, a i sa onim što je Fransis Ponž nazvao „semantičkom gustinom stvari“. Takođe i sa isparavanjem materije. Dok u takozvanim dugim pesmama iznova počinje ovaploćenje materije.

Pitanje: Ali malopre ste upravo utvrdili da u Vašim pesmama ova materija ostaje zatvorena čak i kada je redukovana. Od koje vrste je onda ova redukovana materijalnost?

Odgovor: Verujem da su predmeti koje sam odabrao u pesmama prisutni bez snage svoje predmetnosti i bez težine materijaliteta. Želeo bih da kažem da su to materije koje se nalaze u stanju stanju promena. I, dakle, pokretna, dematerijalizujuća saopštenja. Od svoje materijalnosti olakšana, lebdeća, balansirajuća tematika. – Da se izrazim poetski: hoću da kažem ruža ili oko ili usta ili šaka. Ali istovremeno da predstavim prelaz sa ruže, oka, usta, šake na njihovo okruženje, na vetar, vazduh, svetlo, na jedan laki ansambl koji pomaže pojedinostima da postanu što je moguće tečnije. Želeo bih uvek, da tako kažem, da uz predmete prislonim nosače dok klijaju

, koji će ih voditi sve više u vis, u nesumnjivo, otvoreno plavetnilo.

Pitanje: I posle takvih akrobatskih vežbi – kako ih nazivate – šta preostaje Vama?

Odgovor: Osećaj velike, možda i jezive slobode. Nezavisnost. Sigurnost u nesigurnosti, u balansiranju pri kojem se svakog trenutka može pasti, da bi ti taj pad bio ljutito pripisan na račun, ukoliko je od drugih uopšte primećen. – Ostaje mi u svakom slučaju osećaj da u jednom trenu mogu da uradim ono što hoću. Avantura u kojoj se krećem ozbiljan je proces. Onako kao što su igračke ozbiljni predmeti. Leon-Pol Farg usudio se da piše o smrti kao o „ozbiljnoj božijoj igrački“. Ovu rečenicu ne mogu da zaboravim ni kada me proleće pretvara u krpenog slavuja, jesen u prepariranog fazana, a mehanizam godišnjih doba se odmotava, u logični, kartezijanski maj, u pitanja ljubavi.

(1964.)

Sa nemačkog preveo Marko Stojkić