* Kažete da su opsene i priviđenja jedino što pouzdano možemo znati o svetu. Gde su nam onda uporišta?

– Mogao bih reći da su moje knjige moj jedini verodostojni zdravstveni karton u kome se sve vidi. Međutim, ja ne verujem u ono „spoznaj samog sebe u praskozorje sveta“. Ne verujem u to da čovek može spoznati sebe i svet – jer čovek je nedovršen kao i svet. Vidljivi svet je takođe i ogromna optička varka. Život nas neprekidno stavlja pred tajne. Zato je ono nepoznato i neistraženo naše jedino uporište. Ja sam pesnik. Najviše pouzdanja pronalazim u nekom nejasnom svetlucanju. Poezija dolazi iz dubine koja je neosvetljena. Postoji, dakle, samo to nejasno svetlucanje. U poeziji je jedino pouzdano ono što slutnja dokuči.

* Pišete da svakog novog jutra moramo ponovo prihvatiti svet, i to počev od haosa. Zašto?

– Uzmite, recimo, grčku mitologiju, koja je moj neiscrpni izvor. Ta grčka mitologija nije ništa drugo do haos, nebuloza koju su Grci doveli u savršeni red. Mi živimo u haosu jednog sveta koji samo što se nije urušio u sebe. Pisac mora da taj haos dobro premeri, da u njega unese tačnost i ubrizga upućenost na smisao višeg reda.

* Da li je svakodnevica postala mračna, jer pišete da nikog ne zanima ničiji bol?

– Nemojmo zaboraviti da je Evropa pored tradicije i kulture nasledila i fantome slepih, destruktivnih sila. Srbija danas ostavlja turoban utisak. Ljude je ophrvalo stanje umora, tromosti i dodijalosti. Naše osiromašeno građanstvo srednje klase čine ozlojeđeni ljudi koji su, kao ostaci jednog raspadnutog i rastrojenog sveta koji nije uspeo da se konsoliduje, izgubili svoju vitalnost. Pojam demokratije, tolerancije i saosećanja s drugima, danas je sramno dekonstruisan. Međutim, nikakav demokratski, socijalistički, ili bilo koji prostak druge fele ne može uništiti duhovnu aristokratiju, jer aristokratizam je načelo koje se kalilo kroz vreme i koje postoji duboko u ljudskom biću.

* Mislite li da u našim životima vrednosti nisu na mestu na kome su nekad bile?

– Ako u jednoj kulturi nema ničeg stabilnog i pouzdanog, ako nema istinskog sjaja fundamenta, ako nema Svete knjige, onda je takva kultura osuđena na bezglavost i iživljavanje varvarstva. Srpska savremena književnost je danas u punom previranju. Poezija se tu veoma dobro drži. Mislim da je poezija najvitalniji deo srpske književnosti danas. Imamo odličnih pisaca priča, ali, mi danas nemamo roman koji uzbuđuje uzvišenim pobudama svoje arhitekture, veličinom i ostvarenjem zamisli, te temperaturom epohe. Sve je to žalosna priča današnjeg doba utonulog u skribomaniju i osrednjost. Već dugo u srpskoj književnosti nisam pročitao uzvišen, dirljiv i nezaboravan roman. Posle romana Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Desnice, Pekića, Mihailovića, Kiša i Pavića, danas se u srpskoj književnosti oseća potreba za jednom drugačijom romanesknom arhitekturom i organizacijom.

* Knjige pesama se slabo kupuju. Mislite li da ljudi sve manje razumeju i osećaju poeziju, ili se poezija previše zatvorila?

– Poplava novoštampanih knjiga i suhomesnatih bestseler-polufabrikata zapadne hit produkcije prava je pošast i pouzdan znak raspadanja jednog sveta koji knjige konzumira kao brzu hranu i više ne zna šta je punokrvna književnost. Racionalna i tehnološka misao potisnula je magijsku misao. Danas se zaboravilo da je umetnost alhemijska delatnost i da je pesma prostor bića. Nažalost, današnju poeziju isuviše zatrovanu ironičnim otklonima, sve manje nadahnjuju lepota i mistična strast. Zato je poezija danas i izgubila čitaoce. Ona svuda u svetu opstoji u malim, posvećenim ezoteričnim krugovima. Ona je namenjena „ogromnoj manjini“. I mislim da tako i treba da ostane. To je za poeziju dobro.

* Šta kritiku i publiku posebno dira u vašim pesmama?

– Možda to što je u njima sve tako nemaskirano i ranjivo. Za mene je pisanje poezije ledeno beleženje onoga što je u svojoj biti vatra. Poezija po prirodi stvari mora da bude erotična, kao muzika. Smatram da je apsolutna sumnja u svet pogubna jednako kao i militantni optimizam. Mislim da živu, veliku poeziju može dati samo spoj Orfeja (pesničkog nagona) i Pitagore (dubinske, matematičke simetrije). U zbirci „Moja tačna priviđenja“, nastojao sam da unesem tačnost u tajne stvari, jasnost u priviđenja. Moj cilj jeste da jasnim i trezvenim pogledom vidim stvaran svet oko sebe.

PLEMIĆ POEZIJE
* Šta volite u poeziji Vaska Pope?
– Najpre to što sa malo reči postiže maksimalnu ekspresiju i što je jednu duboku sveobuhvatnost uspeo da izrazi na način doveden do helenističke strogosti. Uostalom, plemić uvek radi na sažetosti. Popa je poeziju očistio od njene vekovne mahovine, jednako kao što je rumunski vajar Konstantin Brankuši očistio skulpturu od svega suvišnog. Nadovezujući se na Nastasijevićevu i Rastkovu zlatnu nit, Popa je napisao inovativne pesme i poeziju iznova vratio njenom mitsko-magijskom poreklu.

JEZIK ĆUTANJA
* Pominjete ćutanje kao poseban jezik. Kako poezija osposobljava tišinu za govor i hvata neizgovorene reči?
– Mene u poeziji veoma zanima dijalektika sećanja i zaboravljanja, izgovorenog i prećutanog. To kako poezija osposobljava tišinu za govor i hvata neizgovorene reči, za mene je velika tajna. Vrlo malo znam o tome, gotovo ništa. To je daleko iznad sfere mog razabiranja.

Bane ĐORĐEVIĆ
Izvor: Večernje novosti