Zahtev da se navede izvor star je koliko i plagijat, a već se sa izumom štampe počinje i pravno regulisati, jer što je više objavljenih dela, to je teže ući u trag plagijatu. Uostalom, potragom za plagijatima u nauci i obrazovanju danas se bave specijalizovane firme koja će vrlo verovatno pronaći ako je neko uzeo celinu, neki deo, naslov, podatak…
Ali ipak nije svaka pozajmica plagijat, Ekovo „Ime ruže“ je legitimno korišćenje srednjovekovne građe. A nešto je samo falsifikat, npr. Stejnbek je izmislio mnoge stvari u svom „Putovanju sa Čarlijem“. Istina, ni to nije uvek lako. Kinesko-švedsku spisateljicu Vivibear, kineska štampa je nedavno optužila da je plagirala 203 romana 173 različita autora. U Evropi to niko nije uočio iz jezičkih razloga.
Od hotimičnih plagijata i nehotičnih pozajmica nisu bili imuni ni značajni pisci; Florens Diks je tužila H. Dž. Velsa, Bertolt Breht je napisao pesmu da objasni zašto je u „Operi za tri groša“ pozajmio stihove Fransoa Vijona; Truman Kapot je optužio Normana Majlera da je u „Dželatovoj pesmi“ plagira njegov roman „Hladnokrvno“; protiv španskog nobelovca K. H. Sele pokrenuta je tužba za plagijat, ali bez rešenja.
Presuđeno je takođe da „Da Vinčijev kod“ D. Brauna i „Hari Poter“ Dž. K. Rouling nisu plagijati. Ali se ispostavilo da je roman „Axolotl roadkill“ sedamnaestogodišnje Helene Hageman plagijat teksta s bloga Airen i romana „Strobo“, a katalonski izdavač „Planet“ povukao je iz prodaje uspešan, ali većma plagiran roman „Ukus gorčine“ Ane Rose Kvintane.
Želja za lako stečenom zaradom, karijerom ili slavom pogađa i ugledne autore, na primer Luis Rasioner, direktor španske nacionalne biblioteke, optužen je, kao i njegov prethodnik, za naučni plagijat. Neki plagijati postignu karijeru, npr. „Knjiga mormona“ Džozefa Smita (preuzeo delove Jevanđelja po Mateji), postala je mormonska sveta knjiga, a neki su prosto naivni, kao kuvar „Italia Amore“ Karoline Hafberj, koji je plagijat poznate švedske TV serije.
Kod nas se još raspravlja da li je Kišova „Grobnica za Borisa Davidoviča“ plagijat. A roman „Podzemni klub“ Miloša Crnjanskog, koji je 1921. objavio pod pseudonimom Harald Johnsson, plagijat je romana „Četvrti stranac“ istoimenog švedskog pisca iz 1916.
Prvih nekoliko rečenica švedskog romana glasi ovako: „U vazduhu je bilo proleće, mada nismo stigli dalje od aprila. Poslednje zimsko zahlađenje je zaista bilo dovoljno oštro i spustilo živu u termometrima i podiglo krznene kragne preko ušiju šetača. Ali onda je jedne noći stigla južna oluja s bukom i fijukom, provitlala kroz ulice, treskala tablama i kapijama, bacila se na šume i divljala kao neki tiranin među od zime smrznutim i lomnim granama i zatim jurnula preko jezera, bučna i sigurna u pobedu i polegla svojim snažnim prsima na more da se s njim pohrve.“
U Podzemnom klubu te iste rečenice zvuče ovako: „Ćarlijao je proletnji vetar, mada besmo tek u prvoj polovini aprila. Istina, zima je još jednom pokušala da produži svoju vladu, prisilila je živu termometra da spada, a prolaznike je naterala da dignu jake na svojim bundama, ali je kroz noć sa grmljavinom stizala južna bura. Prebacila se preko šuma i besnela je preteći, kao tiranin, u smrznutom, ukočenom granju; sigurna u svoju pobedu, napadala je na vode i, kao pobedonosni hrvač, stiskala je silnim grudima more.“
Ko želi da uspešno plagira, može naći dobro uputstvo u knjizi Rolanda Šimela „O uzvišenoj veštini pravljenja plagijata. Uputstvo u 10 koraka“, za koju je propratni tekst napisao Karl-Teodor Gutenberg, donedavno ministar odbrane Nemačke, nedavno uhvaćen da je plagirao svoj doktorat. Srećan rad.
