A kako, opet po Sioranu, jedino laž umetnika nije potpuna, jer on izmišlja samo sebe; ostaje nam da svojim stvaralaštvom mnogo žešće izmišljamo sebe ne bi li se bar malo primakli posebnosti književnika i filozofa, Emila M. Siorana. Ili, da budemo još jasniji!
Kada pročitate knjigu Kratak pregled raspadanja, da li više osećate potrebu za bilo kojom drugom knjigom a koja govori o životu; varijacijama na temu smrti; imunitetu protiv odricanja; sprdnji zvanoj „novi život“; opsednutosti suštinom; protiv nastavljanja vrste; histeriji večnosti… Koja govori o nama samima a da sve jeste u skladu sa onim što se može i pomisliti samo. I koja govori još o našim ugušenima nadama, snovima, tumačenjima i viđenjima, o savršeno odslikanom mračnom i tragičnom veku koji smo ostavili iza nas. Naravno, nemate potrebu za drugom knjigom! Jer, baš ova knjiga nas opija i omamljuje, da bi potom, sama od sebe, razbila u nama sve snove, sva nadanja i verovanja. Bar tako mislimo, mi, žrtve verovanja! Uostalom, „…čovek je mahnito stvorenje u pravom smislu te reči, žrtva verovanja da nešto postoji, a, međutim, dovoljno je da zadrži svoj dah, i: sve se zaustavlja…/…/…“ zapisao je dobri, stari, Sioran koji je maksimalno iskoristio svoj dar, i upoznao Prazninu. Jer, nije mu se dalo boga da vidi, kao i nama što se „ne daje“ boga da vidimo! Tako, uz njegov „Kratak pregled…“ i mi upoznajemo Prazninu sve gušeći se i neprestano pitajući kako da se oslobodimo budućnosti? Uz pitanje kako da se oslobodimo budućnosti, uzraslo je i pitanje: koliko smo se, pre upoznavanja sa prazninom, sve ojadili rešavajući enigmu smisla postojanja? A to svetlo što smo pod njim kao gosti „ovoga sveta“, to svetlo nas zanima! Odakle stiže to svetlo? Po čijoj volji? I kuda nestaje to svetlo? Moje svetlo, ne vaše svetlo! (To je ono: moja smrt, ne vaša smrt!). Jer, šta se dešava sa mojom živom slikom? Kako je (i gde tačno?) uramiti u Sioranovom Kratkom pregledu? Uostalom, razumemo dobro? – i ovu Sioranovu misaonu zaključnicu iz njegove vir-knjige koja nas guta: „Kolena nam drhte a ne savijaju se; ruke nam se traže a ne dotiču se; upiremo pogled uvis a ne primećujemo ništa…“ (Izgubiti se u bogu, str. 15). Jer, danas, kada realnost gotovo da ne postoji – svejedno da li je u pitanju istorijska, politička ili egzistencijalna realnost – gotovo da je nemoguća „pronaći sebe“ u „neočešanom“ duhu! Šta tek reći o izmigoljenom smislu postojanja koji se vrtoglavom brzinom istrošio i kod onih najpostojanijih, najotpornijih, najoblikovanijih ličnosti, da ih i tako definišemo! Dakle, iz ovoga se nameće da nama sama smrt nije najdoslednija pretnja. Pre nje, primarne, pretnja je obesmišljenog Doba života. To je ta Sioranova izvedena matematički-misaona form(ul)a. I Sioranova tačka. Jer, kada se Veliki prasak privede svom konačnom kraju… Ostaće Ništa pre, i ostaće Ništa posle. Ostaće, (naivno) verujemo, i Sioranova zbirka Kratak pregled raspadanja da bi se tumačila kao Biblija svih nas koji su bili gosti ovoga Sveta! A u goste, praznih se ruku ne dolazi! Znao je to dobro Emil M. Sioran…
