Vladimir Kopicl, naš poznati pesnik, esejista, pozorišni kritičar, prevodilac, odnedavno novi direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, objavio je i novu knjigu poezije „27 pesama, tenkovi &lune”, u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Književni kritičar Vasa Pavković je ovu zbirku nazvao „individualističkim gestom zrelog pesnika koji veruje u znanje pesništva kao u jedino relevantno znanje o ljudskom neznanju”. Sa Vladimirom Kopiclom razgovaramo o umetnosti nekada i sada, Novom Sadu, Egzitu, promenama, poeziji.

Vaš prethodnik na funkciji direktora Muzeja savremene umetnosti Vojvodine Živko Grozdanić podneo je ostavku nezadovoljan odnosom države i pokrajine prema savremenoj umetnosti. Mislite li da ćete kao v. d. direktora moći nešto da promenite?

Dobro je da odnosa uopšte ima, jer Muzeja inače verovatno ne bi ni bilo. To što sam se posla prihvatio sasvim izvesno znači da ću poraditi na unapređivanju svih odnosa oko Muzeja i u njemu, što ni državi ni pokrajini sigurno neće biti krivo. Promene inače ne dolaze same,niti tako što ćemo se na njih pozivati i sloganski ih prizivati s viškom energije i manjkom na kontu. Kolega Grozdanić je na polju borbe za savremenu umetnost i njen dinamični muzejski pogon zaista dosta uradio, a sad je čas da se ta pokrenuta energetska oluja održivo uredi i preuredi. Kao iskusan urednik spreman sam za taj izazov.

Kao jedan od začetnika konceptualne umetnosti kod nas, o 60- im i 70-im godinama govorili ste kao o „lepom vremenu promena”, kada su ljudi bili važniji od institucija. Da li je tada bilo lakše izboriti se za nove pristupe umetnosti, ili je to danas?

Skoro sve što smo pravovremeno naslutili i kao klinci radili pokazalo se zrelijim od nas samih i preživelo više od nas, jer je iz naših radova izašao poneki stil, iz naših ponašanja potonje „strategije preživljavanja” umetnosti i uz umetnost, a iz nas je izašlo ponajpre mnogo od one nekadašnje vere da menjajući sebe i umetnost možemo promeniti i ponešto u tzv. opipljivom svetu. Stara je to priča,ali srećom večito aktuelna, jer koliko god smo mi nekad delovali uglavnom kao autsajderi, izvan razvijenog sistema umetnosti i večno instrumentalizovanog mejnstrima, danas su mladi umetnici dobar materijal tih u međuvremenu stasalih i već lepo okoštalih sistema koji ih zavode svojim igrama umrežavanja, mapiranja, projektnog pozicioniranja za ovaj ili onaj kod društvenih igara u kojima umetniku još samo fali uniforma i pečat pa da sve dođe na svoje mesto, tj. ne-mesto. No, ja i dalje verujem da kao što umetnosti nema bez umetnika,ni promene nema bez promenljivog ponašanja, pa tako i institucije budućnosti vidim samo kao okvire, servise ljudskih potreba u kojima se te potrebe prepoznaju i ispunjavaju, čine javno vidljivim, tj. ostvarivim u svojoj pojedinačnosti, bez nekog recipročnog diktata.

Koji ljudi iz tog perioda su Vam ostali u dobrom sećanju?

Od kruga naših starih konceptualista paradigma dobrog za mene su bili i ostali Neša Paripović i Slobodan Tišma, koji su prividno doživeli najskromniji razvoj i ostali krajnje autentični u svom delu i stavu. Marina Abramović, svakako, kao golema žena, dobar drug s kućom na moru kad je najviše trebalo, i plemeniti megakip savremene art scene. Takođe Laslo Kerekeš koji je baš pre neki dan napustio život u Berlinu, prirodno samoprognan kao najprostodušniji a najnervozniji od svih, pa čitava sila ljudi koja se muvala unaokolo podrazumevajući život kao razlog, a umetnost kao imperativ. Loših sećanja baš i nemam, sem par galerista koji su znali način da radove zadrže za sebe, a slavu velikodušno prepuste nama. Ako je ikakve slave ikad i bilo, čim para nema.

I kao selektor Sterijinog pozorja, zalažete se za onaj pristup koji zaista omogućava uvid u nove „tendencije”. Međutim, da li biste se, kada je o Muzeju savremene umetnosti Vojvodine reč, odlučili na primer za „mejnstrim klasiku”?

Ako mislite na redovno čišćenje prostora i šansu da posetilac popije malo vodice ako je žedan, ili štogod drugo,kad bi da predahne i sabere utiske – da!

Uopšte, šta biste danas nazvali klasikom, budući da je, kao i jezik, i ovaj pojam u stalnom nastajanju?

Klasika je ono što toliko znamo da se uvek vraća kao novo, bilo zapravo isto ili u sasvim novoj formi,koja mu ne može nauditi. I ozbiljno i ironizujući, na prvu loptu bih naveo primer Žerikoovog „Splava Meduze”, od još aktuelnog originala pa do niza likovnih transfiguracija, bliskog nam datuma, ili sjajne književne reciklaže u prozi Džulijana Barnsa.

U kojoj meri je kulturna scena Novoga Sada klasična ili avangardna? Koliko je to beogradska?

Novosadska scena je avangardna utoliko što Novi Sad nema Dedinje, Kuću cveća, Berzu, Hipodrom i druge neprolazne vrednosti pa smo utoliko skloniji upuštanju u eksperimente, jer manje toga imamo da izgubimo. S druge strane, šampioni smo tradicije s Maticom srpskom, SNP-om, Sremskim Karlovcima u komšiluku – pa imamo sa čim da se nadmećemo, bilo da su nam klasika ili avangarda na umu. Isto tako, zapravo, stoji stvar i sa Beogradom, samo se grad drugačije zove.

Kako, kao neko ko je stasao na klasičnom roku, posmatrate fenomen Egzita? Jednom ste rekli da volite sve što vole mladi, pa, idete li na Egzit?

Egzit polako i nadam se neuspešno troši svoju opštevoljenu mladalačku prošlost otvorene društvene, artističke i muzičke platforme, učvršćujući poziciju u društvu spektakla i učeći nas da se „kod kuće osećamo kao turisti”. Taman sam ga posle niza godina zbog gužve na novom poslu i odsustva propusnice incidentno propustio i zbog toga se sitno jedio, kad odem pre neki dan da se sretnem s parom brazilskih filmadžija i zateknem ih sa rukovodećim egzitovcima u kafiću. Brazilci pripremaju film o našem počivšem frendu Mitru Subotiću Subi,koji je zadužio i njihovu muziku, a ljudi iz novosadske države Egzit bi u taj projekat da se uključe. Taj signal smatram dobrim, a Egzit podjednako sposobnim i dužnim da svoj profit bar delom uloži u reinkarnaciju sopstvenog značaja, na pomenuti i slične načine. Ne bi mu škodilo, kao ni nama koji ga još smatramo potentnijim od četvorodnevne fest-turist-disko zanimacije i trans-terevenke.

Kao mlad pesnik rekli ste da problemi pisca nisu u pisanju. Kakva je sudbina umetnika danas, kada su stvaraoci brojniji nego ikada?

Mlad pisac ima mladalačke probleme a star staračke. Sudbina umetnika je da istraje, ne da broji.

U Vašoj novoj knjizi „27 pesama, tenkovi & lune” kažete „Što manje izlazim manje znam…”, „Tuga je ono što ostane kad oglasi se istina…”. Kada pesnik oseti da je dostigao punoću svog izraza?

Sa sobom, kao onim koji piše, živim u prijateljskim i produktivnim odnosima dovoljno dugo da već neko vreme verujem kako popunjavajući prazninu stranice zaista osećam i činim nešto presudnije i više od puke igre s prazninom. Pisanje je čarobna stvar i podjednako zemaljska, konkretna. Puna je nesaznajnog, koje se ponekad nudi, i poznatog,koje bi večito da vlada, zakloni svežinu slike i govora. Kad čitam stihove koje navodite oni su, van tela pesme, tako jednoznačno tužni, a opet su stvoreni od same radosti, i za nju, jer svaki doživljaj je radost, i svaka pesma, svako pevanje, makar da nije uvek i svečanost. Povremeno osećam oboje i to mi daje veliko samopouzdanje u pisanju. A tome, verujem, čak ni suočavanje sa šifrom zvanom „izraz” ne može da naudi, pa makar taj izraz bio i moj. Puno ga volim jer je slobodan, a ne verujem mu nimalo, čak ni kad me služi kao dobar špijun pretpostavljane punoće.

Marina Vulićević
Izvor: Politika