Српско књижевно друштво

Француска 7

Београд

Управном одбору, уредништву ,,Књижевног магазина“ и свим члановима СКД-а

1)      Непостојање комуникације: сматрам да уређивање сваког књижевног часописа, а посебно оног који има и свој простор у центру града, тачније у просторијама СКД-а, мора да функционише по принципу редовне, живе комуникације између свих чланова уредништва, размене мишљења о прилозима, о бројевима који се припремају, међусобног договора. Маштала сам, додуше, и о томе да редакција овог часописа треба и да заживи као место окупљања и самих писаца, место за узајамну размену мишљења. Сама комуникација између уредника, наравно, може да буде интезивно вођена и путем мејла, међутим, од када сам ушла у уредништво, имали смо само један састанак редакције, и то само први, а комуникацију сам – путем мејла – успевала да остварим само са Дејаном Симоновићем, и то искључиво везано за рокове до када треба послати песничке прилоге и када се ради прелом. И то је било све.

2)      Одлучивање и самовоља једног: од првог броја који сам уредила, суочавала сам се са истим проблемом: након што пошаљем прилоге, нико ме није обавештавао, а посебно не главни уредник, Милета Аћимовић Ивков, о томе шта од онога што сам послала (а многи текстови, посебно преводи, с моје стране били су наручени) планира да објави, а шта не, а шта да по типично аутократском и игнорантском принципу, без мог знања изостави, да би на страницама часописа осванули песнички прилози које је сам наручио и ,,уговорио“. Са тиме бих се упознала тек када би часопис изашао из штампе.

3)      Принцип распоређивања текстова по диктату ,,канона“: Главни уредник, иако то није споменуо ниједном речју на нашем првом и једином састанку редакције, очигледно сматра да сваки број треба да отвори поезија оног песника са којим се сам, без икаквог мог знања, договори и ,,уговори“ објављивање на првим страницама часописа. Обично су то наши ,,живи класици“, што се апсолутно коси са мојом идејом да прве странице једног часописа може да отвори и не тако познато, или сасвим непознато ауторско име: треба да будемо вођени квалитетом домаће поезије и идејом да откривамо ново, а не искључиво значајем самих већ одавно препознатих имена. Објављујемо поезију, а не имена и садашње и будуће академике. И моје мишљење је да треба да будемо отворенији за све ауторе, а не да обавезно конференције за штампу правимо тако што позовемо једног ,,академика“, колико год ценили његово дело.

4)      Невоље око јубиларног броја: О томе како је конципиран јубиларни број ,,Књижевног магазина“ и да ће бити позвани да учествују са по једном песмом сви домаћи песници који се налазе у адресару СКД-а, обавештена сам од стране Дејана Симоновића тек неких петнаестак дана пре закључивања броја. Места за обиље превода које сам наручила, као и за изборе из поезије домаћих песника, наравно, није било. Што опет говори о самовољи одлучивања једног човека (читати – главног уредника) и о потпуно игнорантском односу према мени, како главног уредника тако и остатка уредничке екипе као уредници за поезију. Том приликом сам, ипак, ,,прогутала“ читаву ствар, и сама позвала неке наше песнике да ми пошаљу по једну песму. Преводиоцима и осталим песницима нисам знала шта да кажем, осим да за њихове прилоге није било места, јер се припремао ,,јубиларни број“.

5)      И опет, исто: за нови број ,,Књижевног магазина“ припремила сам нешто превода и домаће поезије, да би ми данас, пре него што број треба да оде у штампу, од стране главног уредника било саопштено, да тешко шта може више да ,,уђе од поезије, јер је већина простора отишла на поезију  учесника ,,Колоније Чортановци“ (овај прилог ми је послат мејлом, да изаберем по једну до две песме од сваког и пребацим их из латинице у ћирилицу??) и да ће број отворити поезија нашег значајног песника са којим се, главни уредник, опет сам ,,договорио“. Сматрам то крајње нефер односом према мени, као некоме коме је поверен посао уређивања, и као некоме ко преводе и поезију наручује, како од преводиоца тако и од домаћих песника, а она никако да се појави у ,,Књижевном магазину“. Чиме да се правдамо пред самим ауторима?

6)      Нејасноће око постојања или непостојања хонорара: Без обзира на лошу материјалну ситуацију у којој се овај часопис налази, као и читаво Српско књижевно друштво, сматрам да је сасвим поштено обавестити мене, а преко мене – или већ директно – саме ауторе и преводиоце да ли се њихови прилози хонораришу или не. Та информација ми је, до данас, такође као уредници изостала. Мислим да је она веома важна, поготову када наручујемо преводе, који се специјално раде за овај часопис, јер неки преводиоци, вероватно, не би пристали на сарадњу, с обзиром да исти превод могу уступити неком часопису који хонораре плаћа или барем објави у оном броју за који су наручени. Због тога сам се сама нашла у непријатној ситуацији да накнадно објашњавам неким ауторима, како ,,хонорара уопште нема“ и како је њихова сарадња заправо на добровољној бази. И тиме сам довела у питање и сопствени легитимитет, као уреднице. И опет смо код непостојања комуникације, лова у мутном, стварања ,,фиктивног“ уредништва у којем заправо главну реч води само једна особа, коју не интересује мишљење других, и која самовољно спроводи своју политику уређивања, уколико овде уопште можемо говорити о некаквом ,,уређивању“.

7)      Само један или ниједан: Уколико већину прилога у овом часопису уређује заправо једна особа, онда мислим да ,,Књижевни магазин“ треба да има само једног уредника, а књижевни часописи би требало да буду последњи који ће данас пропагирати и вежбати једноумље. Радовала сам се томе да ћу бити део уредништва, верујући у то да бих могла да допринесем рубрици поезије у ,,Књижевном магазину“, заједно са другима, али, из сваке аутократије, па и оне која се препознаје тамо, где би пре свега требало да владају сарадња, комуникација и пре свега жеља да будемо другачији и да стварамо нешто ново, да будемо место окупљања различитих мишљења, да се договарамо, а не намећемо својим, одатле –и такве ,,паланке“ – слава покојном Константиновићу – на оним тужним нијансама које је тако препознао међу свима нама – а које и те како још постоје –  брзим корацима одлазим.

У Београду, 1. новембар, 2011.

Ана Ристовић