Njena braća Fransis i Čarls pristupili su mornarici gde su obojica dogurali do čina admirala. Osnovno obrazovanje dobila je u školi za devojke 1783; prvo u Oksfordu, pa u Sautempton. Od 1785. do 1786. pohađala je školu za devojke u Redingu. Džejn Ostin je dobila iznatprosečno obrazovanje u odnosu na ono koje su dobijale devojke u njeno vreme, pa se već rano posvetila pisanju i prvu priču je već objavila 1789.
Porodični grb Ostinovih

Džejnin život je bio relativno dosadan, bez nekih posebnih događaja. Godine 1801. njena porodica se seli u Bat a život u Batu vidljivo je uticao na njena kasnija dela. Godine 1802. Džejn dobija bračnu ponudu od bogatog ali i „krupnog i nazgrapnog“ čoveka pod imenom Haris Big-Vider koji je bio šest godina mlađi od nje. Takav brak bi joj osigurao budućnost i oslobodio je epiteta „usedelice“ koja se mora osloniti na svoju porodicu. 62]Džejn je pristala ali se uskoro predomislila pošto nije volela svog budućeg supruga. „Sve se može izdržati i istrpjeti, ali brak bez ljubavi ne“, napisala je u pismu nećaku. Posle smrti oca 1805. godine, Džejn, njena majka i sestra preselile su se u Sautempton kod brata Fransisa i njegove porodice gde su živeli četiri godine, dok se nisu 1809. preselili u Čoton gde su jedno vreme živeli na imanju njenog brata. Ta kuća je danas muzej i otvorena je za javnost.
Kuća u kojoj je Džejn Ostin provela poslednjih osam godina svoga života (danas je muzej)

U Čotonu je Džejn mirno živela sa svojom porodicom. Godine 1816. njeno zdravlje se narušilo. Danas se misli da je imala Adisonovu bolest čiji je uzrok bio nepoznat. Bolest se povremeno smirivala da bi se konačno 1817. pogoršala u toj meri da je Džejn morala otputovati u Vinčester. Tu je i umrla dva meseca kasnije (18. jula 1817.) a pokopana je u Vinčesterskoj katedrali.

Dela

Džejn je svoja dela objavljivala anonimno. Njeni romani su doživeli velik uspeh, ali je njena anonimnost onemogućavala da se kreće u etabliranim književnim krugovima. Iako su sva njena dela bila ljubavni romani, pisani pod uticajem romantizma u engleskoj književnosti, Džejn nije bila romantičar. U njenim romanima snažne emocije uglavnom donose nevolje pri čemu suzdržana i čedna mlada devojka pre nalazi sreću nego ona koja beži sa voljenim. Njena dela bila su sličnija delima Dejvida Hjuma i Džona Loka negoli delima njenih savremenika kao što su Lord Bajron i Vilijam Vordsvort. Imena koja su najjače uticala na njen literarni prosede su Samjuel Džonson, Vilijam Kuper, Samjuel Ričardson, Džordž Krab i Fani Barni.

Njen posmrtno objavljen roman Nortangerska opatija je satira na gotičke romane En Radklif, ali je Džejn najpoznatija po svojim ranijim delima koja su najčešće bila u formi društveno kritičkih komedija karaktera. Ta dela, a posebno Ema, često su citirana zbog savršenosti forme, dok današnji kritičari pokušavaju pronaći nova značenja u Džejninim oštroumnim komentarima o bezizlaznom životu čednih neudatih žena sa kraja 18. i početka 19. veka. U vreme izdavanja, njena dela su naišla na prilično mlak prijem, ali je ser Volter Skot ipak pohvalio njene radove:

“Ta mlada dama ima dara za opisivanje međuodnosa osećanja i likova iz običnog života što je za mene nešto najlepše sa čim sam se dosada upoznao.”

Džejn Ostin je stekla i poštovanje i divljenje Tomasa Babingtona Makolija (koji je smatrao da nigde ne postoji takva savršenost romaneskne kompozicije kao kod Ostinove), Sidnija Smita, Samjuela Tejlora Kolridža, Roberta Saudija i Edvarda Ficdžeralda. I danas, više od sto godina posle smrti, Džejn Ostin je izuzetno cenjena kao romanopisac. Literarni teoretičari 20. veka uvrstili su je na spisak najvećih literarnih stvaralaca koji su pisali na engleskom jeziku, poredeći je čak sa jednim Šekspirom.

Triling je u eseju o Mansfild parku napisao:

“Upravo je Džejn Ostin bila prva koja je opisala nesvakidašnju novu osobnost i kulturu u kojoj ta osobnost postoji. Nikada pre moral nije predstavljen na takav način niti je iko ranije na makar sličan način razotkrio njegovu komleksnost, zamršenost i zamornost. Hegel govori o „sekularizaciji spiritualnog“ kao glavnoj karakteristici moderne epohe, a Džejn Ostin je prva koja nam govori šta se pod time podrazumeva. Ona je prva književnica koja smatra da društvo, odnosno opšta kultura, ima značajnu ulogu u moralnom životu, uvodeći u opticaj pojmove kao što su „iskrenost“ i „grubost“ do čijeg smisla ranija društva nikad nisu u potpunosti doprla i koji su toliko suptilni da se opiru definisanju i toliko moćni da niko ne može odupreti njihovom uplivu. Ona je prva koja je postala svesna Straha koja upravlja našim moralnim svetom, sveprisutnog anonimnog zakona kojem odgovaramo, neodoljive potrebe da prikažemo čistotu naše sekularizovane spiritualnosti čija su nepoznata i neispitana mesta brojnija i nejasnija od onih u religioznoj spiritualnosti, da bi se zapitala nad našim životima i postupcima. ..

Bilo je i negativnih kritika njenog rada, a njeni kritičari su u svojoj oštrini išli čak dotle da su joj prigovarali manjak uzvišenosti i emocionalnosti, a Šarlota Bronte je ograničenu tematiku njenih dela komentarisala ovako:

“Ni toplina ili entuzijazam, ni energičnost, ni snaga ni iskrenost – nisu potrebni kod prikaza ovih dela: takve epitete autorka bi primila sa dobro uvežbanim podsmehom i blago bi ih odbacila kao “outré” ili ekstravagantne. Ona začuđujuće dobro ocrtava život prefinjenih engleskih dama i to izuzetno verno i precizno. Ona ne uzbuđuje čitaoce strastvenošću i ne uznemirava ih dubokoumnošću. Strast joj je potpuno strana. Ona odbija i da se upozna sa tim plahovitim sestrinstvom. Ona vrlo rado opisuje sve ono što izgleda živahno, što povlađuje pričom i što je podložno promenama … ali sve što nadire snažno i punom jačinom, iako skriveno, sve što ubrzava krvotok i puls, sve nevidljive delove životne pozornice i sve osećajne mete smrti – sve to ne postoji za gospođicu Ostin. Džejn Ostin je bila jedna savršeno senzibilna dama s jedne strane, ali nesavršena i neosećajna (ne bezosećajna) žena sa druge strane, i ako je ova tvrdnja jeres – ja sam tu bespomoćna!”.

Mark Tven je bio još žešći:

” Džejn Ostin ? Ja ću ići toliko daleko i reći ću da je svaka biblioteka koja nema nijednu knjigu Džejn Ostin – dobra biblioteka, pa makar bila bez ijedne druge knjige!”

Literalna snaga Džejn Ostin leži u njenoj sposobnosti veštog ocrtavanja likova, posebno žena, delikatnim i nežnim potezima kojima se opisuju svakodnevni događaji iz života srednje i više klase odakle uglavnom potiču njeni junaci. Njezini likovi, naoko obični, oslikani su precizno i sigurnim potezima i sa takvim smislom za detalj da njihove individualnosti ostaju netaknute bez obzira na daljnji razvoj priče i zapleta i u potpunosti su pošteđeni upliva piščeve vlastite osobnosti. Njezin pogled na život je upravo genijalan uz snažan dodatak nežne ali oštroumne ironije.

Mnogi savremeni čitalac će za njen literarni univerzum, u kojem je primarni cilj njegovih junaka dobro se udati ili oženiti, reći da je neslobodan i neprijatan. U njeno vreme mogućnosti su bile ograničene tako da su i muškarci i žene stupali u brak isključivo iz finansijskih razloga. Ženski pisci su se uglavnom zadržavali na uzanom polju romantičarskog žanra. Uspeh i popularnost njenih dela velikim delom je posledica njene sposobnosti da vešto inkorporiše svoje opservacije o čovekovim psihičkim stanjima u uverljivu ljubavnu priču. Napetost u njenim romanima uglavnom se zasniva na suprotstavljenim finansijskim potrebama njenih junaka i nekim drugim ciljevima: ljubavi, prijateljstvu i moralu.

Džejn Ostin danas

Danas se dela Džejn Ostin smatraju važnim delovima celokupnog korpusa engleske književnosti i čest su predmet naučne i k
ritičke obrade. Njeni romani se vrlo često, zabave radi, čitaju i van naučnih krugova.

Posle njene smrti objavljeni su neki nedovršeni romani i manje značajni radovi, uključujući tu i njene „Rane radove“ (zapisane u tri sveščice u periodu od 1787. do 1793).

Roman Razum i osećajnost se smatra vrlo bitni delom koje naučnicima omogućava detaljno proučavanje ondašnjeg društva.

Danas postoje dva muzeja posvećena Džejn Ostin. “The Jane Austen Centre” u Batu smešten je u “Georgian House” u ulici Gej, nekoliko kućnih brojeva niže od broja 25 na kojem je Ostinova živela 1805. godine. “The Jane Austen's House Museum” smešten je u Čotonu (Hempšir) gde je Ostinova živela od 1809. do 1817. godine.

Bibliografija

Romani

Razum i osećajnost (1811)
Gordost i predrasuda (1813)
Mensfild Park (1814)
Ema (1815)
Nortangerska opatija (1818) p. m.
Pod tuđim uticajem (1818) p. m.

Kraća dela

Lejdi Suzan
Votsonovi (nedovršen roman)
Sanditon (nedovršen roman)

Rani radovi

Tri sestre
Ljubav i prijateljstvo (u originalu: “Love and Freindship” – opštepoznata štamparska greška u naslovu!)
Istorija Engleske
Katarina, ili budoar
Lepa Kasandra

izvor: wikipedia.org