Sličan problem, možda još izraženiji, prisutan je i kod druge knjige Kovalskog, pesničke zbirke Žuč mikrokozma: ove pesme nastale su barem deset godina pre njihovog objavljivanja, kada je novosadski pisac bio dvadesetogodišnji student! I pored pomenute teškoće, ova knjiga zaslužuje kritičku ocenu pre svega zbog značaja njenih pesama za razvoj nove generacije novosadskih pesnika, nekada okupljenih u grupi Zona.
(Auto)ironično označena u podnaslovu kao artzroman, to jest kao petparačko štivo, Žuč mikrokozma sastavljena je od pet poglavlja, od kojih su prva četiri u podnaslovima povezana odrednicom Čarlija Brauna, junaka iz crtanog filma o Snupiju. Tako ovaj simpatični lik iz popularne kulture ovde dobija značenje marginalizovanog gubitnika koji svet posmatra sa strane i lamentira nad svojom neveselom sudbinom. Motivi poput Čarlija Brauna, Ježeve kućice, Dana republike, Zimske bajke, Planete majmuna i dr, pohranjeni u naslovima i podnaslovima poglavlja, ukazuju na period odrastanja autorove generacije, dok citati u zaglavljima naslova, preuzeti od klasičnih i nešto savremenijih pisaca, svojom pesimističnošću kontrastiraju bezbrižnosti na koju asociraju pomenuti motivi iz dečje književnosti i pop kulture. Iako označeni indikativnim (pod)naslovima, odeljci u ovoj knjizi nisu strogo tematski isprofilisani, već se motivi i postupci prenose iz jednog ciklusa u drugi.
Prvi ciklus, Noć republike, počinje Džojsovim citatom Nema opasnosti da bi ovuda prošli veliki brodovi što ukazuje na skrajnutost i bezidejnost egzistencije lirskog junaka koji je samo marginalni posmatrač društvenih procesa. U pesmi 12×50 para protagonista sa strane posmatra samog sebe, svestan otuđenosti od vlastitosti i okoline, te mučen osećanjem krivice zbog navodne izdaje. U ciklusu Pepeo civilizacije izdvaja se pesma Vlasnici crvenih automobila gde insekti dolaze bahatim ljudima po naplatu duga – to je stari motiv Kovalskog, prisutan i u njegovoj prozi: odmazda životinja nad bezosećajnim ljudima koji su sve podredili svojim potrebama. Treći ciklus, Snošaj u ježevoj kućici, donosi nam pesme sa temom nedostižne žene koju lirski junak posmatra iz prikrajka, nespreman da sa njom ostvari bliži kontakt – samo u pesmi Lorka nikada nije bio u Somboru žena je njegova bliska partnerka. U četvrtoj glavi, Planeta, majmune!, srećemo pesme u kojima je čovek opet bezosećajni gospodar životinja (Tuga i Mala kokoš zvana pile) i gde se duhovitim preokretima postiže humorna nota u slikanju humanocentričnog pogleda na svet. Izdvaja se pesma Kontiki u kojoj se ironično gleda na čovekovu inertnost i statičnost, na njegovo nepomeranje sa poznatog i sigurnog mesta. Poslednji ciklus, Zimska bajka o Nekropolisu, oksimoronskog podnaslova Balada sa hepiendom, predstavlja poemu u kojoj se još jednom govori o beznadežnosti i besmislenosti savremene egzistencije.
Pisana rukom jednog dvadesetogodišnjaka, zbirka Žuč mikrokozma deluje nam kao svedočanstvo o zanimljivoj pesničkoj imaginaciji, ali i kao školski primer početničkog rukopisa. Naime, osim toga što koristi ograničen broj motiva i postupaka, Novosađanin je i pored sveprisutne ironije ponekad sklon i izraženijem phatosu, pa tako od čitaočevog ukusa zavisi kako će primiti sledeće stihove: TEBE grli mesec u parku / I đavo spušta poljubac / Na tvoje beskrvne usne (50%). Svejedno, Žuč mikrokozma je važno svedočanstvo o jednom davno prošlom vremenu, dok Kovalskom sada preostaje da se suoči sa novim izazovima objavljivanja odavno napisanih dela. Usled pomenutog raskoraka, postoji opasnost od neprestanog kašnjenja njegovih književnih ostvarenja tako da ovaj talentovani pisac možda ne uhvati priljučak sa najreprezentativnijim autorima/kama svoje generacije. To bi bila šteta, jer Kovalski i u poeziji i u prozi pokazuje velik potencijal koji je možda već i razvijen, samo mi to još nismo otkrili.
