Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka u ateljeu Aleksandra Zarina, kod Topčiderske zvezde, nedeljom u podne, podsetio je Matija Bećković, sastajala se grupa beogradskih umetnika – vajara, slikara, glumaca i pisaca. Od pesnika dolazili su Stevan Raičković, Skender Kulenović, Dušan Radović i on. Ubrzo se pokazalo da to nije bilo samo obično sastajanje prijatelja, nego i susret majstora sa svojim modelima. Naime, Aleksandar Zarin je autor najuspelijih spomenika podignutih pesnicima. Među njima se izdvajaju prvi i poslednji. Prvi je Branku Radičeviću na Kalemegdanu, koji je otkrio Ivo Andrić, a poslednji Desanki Maksimović u Valjevu. Oba su rađena u kamenu. Usledili su bronzani Đura Jakšić u Srpskoj Crnji i Zmaj u Novom Sadu i još pokoja bista, među kojima i ona Alekse Šantića, na nekoliko koraka odavde, koju je otkrio Skender Kulenović.

Kad se odužio pesnicima prohujalih vremena, Zarin je došao na ideju da ovekoveči pesnike savremenike, čije je biste radio po živim modelima. Prvi je bio pesnik Stevan Raičković s kojim je bio i najbliži, a na neki način Stevan je stajao i iza cele zamisli i postao neka vrsta glavnog urednika ove bronzane edicije.

Posle smrti skulptora i njegovih modela, biste su se iz ateljea razišle svaka na svoju stranu. Skender je otišao na Kozaru, Duško Radović u svoje pozorište na Tašmajdanu, a Stevana Raičkovića, evo, na Kalemegdanu. Neumorni šetač, Stevan Raičković, prošao je bezbroj puta i ovom stazom i verujem, da je sam birao mesto za sebe, ovo bi izabrao. Znao je gde je čija bista, ko je ima, a ko još nema, i činilo se da većeg priznanja za njega nema, čak i onda kad je ovakva počast izgubila nešto od negdašnje važnosti i sjaja.

Nema, dodao je Bećković, autobiografskijeg pesnika od Stevana Raičkovića. Držeći se sebe i svog lika svoju bistu vajao je gotovo koliko i Zarin, ne ustežući se da delikatnog skulptora povuče za rukav, da doda ili izostavi neku crtu kako bi kopija bila što vernija originalu. Taj duboki doživljaj bio je inspiracija za poemu „Razgovor s ilovačom”, koju je čitao i kao svoju pristupnu besedu u SANU, nazivajući je jednom od svojih „najogoljenijih autobiografija”:

Ti ćeš umesto mene ovde biti
Da nosiš moj lik kad ja budem glina!

Ono mesto koje zauzima u srpskoj poeziji – Stevan Raičković je dobio i na Kalemegdanu. I kad bi postavljene biste u srpskom pesničkom Panteonu progovorile – i Branko, i Vojislav, i Laza, i Miloš, i Aleksa, i Jovan – u jedan glas bi uzviknuli: Dostojan!

Stevan Raičković, rekao je na kraju Bećković, ostaje ovde da sanja svoju bronzanu uspavanku i priziva ostalu pesničku bratiju, da mu se pridruže na kalemegdanskim stazama, kako bi se beli grad beleo među gradovima kao Beli anđeo među anđelima, a srpski pesnici među pesnicima!

Ovo je lepa prilika da podsetimo da je Srpska književna zadruga, krajem novembra, 2007. godine, uputila pismo Sekretarijatu za kulturu Skupštine grada Beograda u kojem predlaže postavljanje tri spomen-obeležja velikom srpskom pesniku, književniku i akademiku Stevanu Raičkoviću, koji je preminuo o Đurđevdanu 2007. godine. SKZ je tada predložila da se postavi „pesnikova klupa na Slaviji”, bista na Kalemegdanu i spomen-ploča na zgradi u kojoj je živeo, u Ulici Svetog Save 19.

U Srpskoj književnoj zadruzi, „Prosveti”, „Nolitu”, Matici srpskoj objavio je svoje najpoznatije pesničke knjige: „Pesma tišine” (1952), „Balada o predvečerju” (1955), „Kasno leto” (1958), „Tisa” (1961), „Kamena uspavanka” (1963), „Stihovi” (1964), „Prolazi rekom lađa” (1967), „Varke” (1967), „Zapisi o Crnom Vladimiru” (1971), „Slučajni memoari” (1978), „Točak za mučenje” (1981)…

Svakodnevna staza Stevana Raičkovića, kojom je on išao na posao, šetao, sretao saputnike, smišljao i pamtio reči, rime, stihove – bila je od Ulice Svetoga Save i Slavije, duž Kralja Milana, gde mu je bila Srpska književna zadruga, preko Terazija, do Čika Ljubine, gde je bio zaposlen u „Prosveti”, i do Knez-Mihailove, gde je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Skulpturu „Pesnikova klupa na Slaviji” trebalo bi postaviti ispred starog hotela „Slavija”, gde je Raičković imao običaj da zastane, sedne, posmatra živi prsten i krug velikog beogradskog trga – našeg i sopstvenog života.

Godine 1999, 15. maja, dok je Beograd bio pod bombama, Raičković je napisao pesmu „Torzo (II)”:

Na trgu Slavije: u dubokoj tmini
Sedim sam na klupi… ko da sam jedini…
Kad mi srce zamre… misao mi počne
Da kuca na obe kosti slepoočne…
A kad se i ona raspline u mraku:
Sedim… kao deo klupe… nalik znaku…

U trenutku kada se predlog pojavio, Sekretarijat za kulturu Skupštine grada Beograda sporo je, birokratski, reagovao, a sa predlogom se nije složio ni pesnikov sin – Miloš Raičković, pijanista koji živi u Njujorku. Jedan od predloga Srpske književne zadruge je ostvaren, ostaju ova druga dva.

Zoran Radisavljević, 04.01.2012.
Izvor: Politika