Iako nešto manje nego prethodnih godina, za najprestižniju domaću književnu nagradu i ovoga puta konkurisalo je impozantnih 106 romana. Nakon šireg spiska od 33 i užeg od 17 naslova, žiri je krajem decembra sačinio najuži izbor od šest romana koji ulaze u finalno glasanje: „Kontrolni punkt“ Davida Albaharija (izdavač Stubovi kulture), „Mein Kampf“ Svetislava Basare (Laguna), „Oda manjem zlu“ Voje Čolanovića (Mono i Manjana), „Almaški kružoci lečenih mesečara“ Franje Petrinovića (Akademska knjiga), „Sasvim skromni darovi“ Uglješe Šajtinca (Arhipelag) i „Bernardijeva soba“ Slobodana Tišme (Kulturni centar Novog Sada). Zanimljivo je da u najužem izboru nema nijedne spisateljice, a prethodna dva puta nagrada je odlazila u ženske ruke (Grozdana Olujić i Gordana Ćirjanić).

Ove godine žiri radi u sastavu: Vasa Pavković (predsednik), Ljiljana Šop, Vladislava Gordić Petković, Mileta Aćimović Ivkov i Mića Vujičić.

Roman „Kontrolni punkt“ ima za Albaharija gotovo već podrazumevajuću formu: kratak roman napisan u jednom mega-pasusu. Radnja se odvija u maloj kasarni sa check point-om, vreme i mesto nisu jasno određeni, mada se po nekoliko signala može pretpostaviti da je ipak u pitanju Balkan, najverovatnije Bosna, i da je jedinica srpska. Iako se ne dešava mnogo toga, nema sumnje da okolo traje rat, ali ne zna se tačno ko, protiv koga i zašto ratuje, ni da li ima dve ili tri suprotstavljene strane. Sablasna atmosfera polako počinje da poprima fantastične, groteskne i bizarne crte, na momente postaje ironična i komična. „Kontrolni punkt“ može se čitati i kao parodija ratnog filma. Albaharijevo ukazivanje na apsurdnost i banalnost rata teče paralelno na egzistencijalno-psihološkom i, uslovno rečeno, kulturološkom nivou (rat kao antropološki i (anti)civilizacijski fenomen).

„Mein Kampf“ Svetislava Basare može se smatrati nastavkom njegovog prethodnog romana „Početak bune protiv dahija“. Dok zajedno sa nekolicinom živopisnih pacijenata leži u bolničkoj sobi, sredovečni srpski pisac Kramberger razmišlja i polemiše o društvu u kome je protekao njegov dosadašnji život: komunističko vreme, devedesete i, kako ih on naziva, „postpseudorevolucionarne“ dvehiljadite. Zgusnuto pripovedanje u jednom pasusu, na granici stvarnosti i fikcije, kolumne i romana, donosi prepoznatljiv Basarin urnebesni humor, parodiju i burlesku, gde su na naličje izvrnute mnoge istorijske, filozofske i ideološke postavke. „Fašizam“ protiv kojeg se Basarin junak i komični alter-ego „bori“, postaje označitelj za svaki totalitarizam, a to, osim nacizma i komunizma, mogu biti i demokratija, teror telesnog zdravlja i antipušačka histerija.

Slobodan Tišma, nekada konceptualni umetnik u krugu novosadske neoavangarde i rok muzičar, ima poseban status na književnoj sceni. Od sredine devedesetih počinje da objavljuje zbirke poezije, a potom i prozu (zbirka priča „Urvidek“ i roman „Quattro stagioni“). Roman „Bernardijeva soba“, sa podnaslovom „za glas (kontratenor) i orkestar“, priča je o simpatičnom novosadskom autsajderu Pišti Petroviću, koji dozvoljava prijateljima, poznanicima, pa i nepoznatim ljudima, da mu se usele u stan, a on počinje da živi u olupini mercedesa na parkingu i provodi dane u kontemplaciji. Tišma donosi neobičan i svež pripovedački glas u prilično učmalu domaću prozu i na zaista autentičan i nenametljiv način pokreće mnoštvo manje ili više tabuiziranih tema: queer tematika, antimačizam, kritika demokratije, ekološka pitanja, anarhizam, itd.

U široj javnosti poznatiji kao autor dramskih tekstova, među kojima je najviše uspeha imao „Hadersfild“, zrenjaninski pisac mlađe generacije Uglješa Šajtinac za nagradu konkuriše kratkim romanom „Sasvim skromni darovi“, napisanim u epistolarnoj, tačnije e-mail formi. Prepiska između dva brata, od kojih je stariji šofer u Banatu, a mlađi dramski pisac na konferenciji u Njujorku, obuhvata intimne, porodične i kulturološke teme. Šajtinac uspeva vrlo intrigantno da piše izvan čestih i otpornih kulturno-ideoloških stereotipa, bez obzira da li govori o ratovima iz devedesetih, savremenom američkom društvu ili aktuelnoj srpskoj zbilji. On uobličava karakteristično osećanje zgađenosti nad onim u šta se tranzicija u Srbiji pretvorila, koje je u prethodnom romanu „Vok on!“ efektno nazvao „razdraganim pesimizmom“.

Tranziciona melanholija, pa i ogorčenost, dominiraju i obimnim romanom „Almaški kružoci lečenih mesečara“ Franje Petrinovića, poznatog novosadskog autora, pripadnika „mlade srpske proze“ iz osamdesetih. U središtu radnje je grupa sredovečnih likova, u podjednakoj meri tranzicionih i intimnih životnih gubitnika, povezanih porodičnim, (ne)prijateljskim i ljubavnim vezama. Tek u aprilu 2010. počinje do kraja da se raspliće zločin (pokušaj ubistva) iz 1993. godine, u koji su svi oni na različite načine bili umešani. Duboko uronjena u geografiju i topografiju novosadskog „kontinenta“ (Almaš je stari naziv jednog od centralnih kvartova u Novom Sadu), na stilskom planu razmahnuta i poetizovana, Petrinovićeva „neuravnotežena hronika“ izvedena je sumornim, pesimističnim tonovima.

Za Voju Čolanovića (1922), jednog od najstarijih autora na našoj sceni, slično kao za Slobodana Tišmu, moglo bi se reći da je atipična i, u pozitivnom smislu, autsajderska autorska figura. Pedesetogodišnji molekularni biolog iz Beograda, Janko Đapa, na seminaru u Salcburgu upoznaje koleginicu iz Finske Minu Aho. Iako su oboje u braku, započinju strasnu ljubavnu vezu. Nakon toga, Mina se iznenada javlja Janku da dolazi u srpsku prestonicu i to na samo jedan dan. „Oda manjem zlu“ je ljubavni i avanturistički, ali i intelektualni roman, duhovit i ironičan, napisan jezički atraktivno i dinamično, sa mnoštvom intertekstualnih veza iz polja umetnosti, (pop)kulture, različitih društvenih fenomena, istorije, politike. Ako je u Petrinovićevom romanu Novi Sad jedan od ravnopravnih likova, onda je kod Čolanovića Beograd svakako treći glavni junak.

Ako je suditi po izveštaju sa sednice žirija na kojoj je određen najuži izbor (NIN, br. 3183), reklo bi se da najviše šansi da nagradu dobije ima Slobodan Tišma, zbog proste činjenice da među četiri autora koji su bez preglasavanja ušli među šest najboljih jedino on nije ranije dobio NIN-ovo prestižno priznanje (Čolanović je bio laureat 1987. za roman „Zebnja na rasklapanje“, Albahari 1996. za „Mamac“ i Basara 2006. godine za „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“). U poslednjih dvadesetak godina, kao svojevrsno nepisano pravilo, bez obzira na sastav žirija, ustalio se manir da se nagrada ne dodeljuje po drugi put. Ipak, do ponedeljka, sve karte – i pomenutih šest romana – ostaju otvoreni.

Autor: Goran Lazičić
Izvor: Danas