Pitam se koliko ću vremena ovde izmešati.

Ne sećam se koje godine pričajući sa  Svetislavom Basarom iskoristila sam priliku da mi se potpiše na njegovu knjigu “Kinesko pismo”. Čudila sam se kad je rekao kako je gotovo zaboravio pisati rukom i kako nespretno drži hemijsku. Sad mi je jasnije. Kod njega je prevagnula belina monitora i tastatura. Ja hramljem i svađam se sa tastaturom.
Ima to i svojih prednosti. Dok ispravljam greške naviru mi slike iz života, slučajne i neslučajne i isti takvi susreti sa ljudima od pera i od četkice.
Olja Ivanjcki imala je neku čudnu, ogromnu auru oko sebe, plenila je. Prišavši joj osetila sam neverovatan mir i spokoj, kao da nisam prišla nego ušla u neku nevidljivu prostoriju koja je odisala Oljom.
Pavić je otišao a nikada nismo razmenili nijednu reč. Posmatrala sam ga kako promiče beogradskim ulicama u svom crnom kaputu sa rukama u džepovima, šeširom na glavi i mislila: „ Ja sam savremenik čoveka koji je napisao Hazarski rečnik.“ Istovremeno se diveći lepoti trenutka i nekom njegovom dostojanstvenom smirenošću. Dve reči za sliku čoveka. Milorad Pavić u vreme dok sam čitala “Hazarski rečnik“ nije ušao u srednjoškolsku lektiru iako je za mene to bio roman koji je izlazio iz svog džepnog formata. Prelistala sam takvo izdanje u knjižari preko puta moje gimnazije. Dotakle su me neke rečinice i to je bilo to. Na tom đžepnom izdanju cena je odštampana na zadnjoj korici, što danas sa ovog vremenskog odmaka deluje tragikomično – 1989-ta , 33.000 din.. Do knjige za ličnu biblioteku stizalo se štedeći od doručka. Kupovala sam ih zbog sadržaja, mogla sam ih podvlačiti, citirati, imati ih da im se ponovo vratim. Jednim delom sam bežala od lektire, jer je nametnuta, kao što danas bežim od reklamiranih knjiga, knjiga na glasu, knjiga po preporuci, ali večeras tragam za knjigom zbog čoveka i susreta sa njim i impresije. Zbog toga pomešanog sa preporukom, jer nagrada je svakako i to. I o tome kasnije.
Čitala sam lektiru kako se moralo u srednjoj u školi, a Pavića i ostale sam čitala kako se ne mora ne zapostavivši gradivo srpsko-hrvatskog jezika.
U tom moranju pojavio se prvi Tišma. Aleksandar Tišma „Knjiga o Blamu“. Najpre sam mislila da je to roman o nekom žestokom blamu ( o blamu u žargonu, o sramoti, ali ta knjiga je bila sve samo ne knjiga o tome.) Iako je bila nametnuta kupila sam je za ličnu biblioteku (1992.) i podvlačila besomučno i pamtila podvučeno, analizirala i analizirala i prvi put se srela sa tematikom kako da živiš kada tvoji najbliži neprežive i koliko je breme krivice što si preživeo holokaust.
Srela sam se sa njom iste godine u neprijatnoj školskoj situaciji. Profesor, učenik i ocena. Bila sam svesna svog poznavanja gradiva iz književnosti, svesna i drska (ako se može tako nazvati jer sam isto toliko bila svesna svog neznanja hemije i još nekih predmeta).
Situacija: Profesor me proziva da za kraj godine odgovoram za odličnu ocenu zajedno sa učenicima za koje sam svesna da nisu i istoj ravni samnom, koliko ja nisam sa njima u istoj ravni u drugim predmetima. Odgovaram da sam zadovoljna svojom četvorkom i da može da mi zaključi tu ocenu pri čemu vrlo dobro znam da je i on svestan pomenutih ravni. Drskost – dovodim ga u neprijatnu situaciju jer je profesor koji ne bi mogao sebi dozvoliti da meni zaključi četvorku i počinje blago da crveni.
Pripremajući se za taj miligram do odlične ocene ( pripremanje za svaki slučaj jer sam poznavajući profesora znala da i to može da mi se desi) vratila sam sam se svim knjigama
iz lektire. Sutradan je na tabli osvanulo pet naslova knjiga i među njima i “Knjiga o Blamu“. Izabrala sam nju,  sigurna da ću doktorirati na njoj, a ne samo dobiti dodatni miligram do… To je ostalo u sećanju kao profesorov blam. Upisala sam književnost u Beogradu, a da me niko nije pripremao i ušla u redovne studente. Istu tu književnost sam napustila svojom voljom ne našavši ništa od predmeta sličnog kreativnom pisanju. Gušeći se u antičkoj i narodnoj književnosti i nestrpljivo gledajući u daljinu gde će se pojaviti neka grana koja će me zanimati. Vremena su bila puna nemilih događaja i oskudice i svega negativnog, bolnog. Otišla sam na slikanje i u tom okruženju nešto i naučila ispred štafelaja, a književnost i pisanje je ostalo samnom onako kako sam se razvijala i kako se nije moralo. Sloboda.

Beograd, REX i Pesničenje i Slobodan Tišma. Nisam ga dobro čula jer je na Pesničenju
uvek sve prepuno, a on je nekako tiho govorio ili se meni činilo od žamora publike u zadnjem redu.
Otkuda Slobodan Tišma na Pesničenju, čovek sa imenom među anonimusima? Pesnicima koji se mogu prijaviti od do koliko hoćeš godina, anonimusima koji imaju nešto da kažu izlazeći na scenu, bilo da slemuju, govore stihove, pevaju… Jednostavno se pojavio.
Divila sam se kao i ceo REX što nam je iz Novog Sada stigao i Tišma.
Slučaj je hteo da se skoro sudarimo na stepeništu i tu je bio moj blam. Povodeći se prezimenom pitala sam ga da li je rod sa Aleksandrom Tišmom, mada verujem da nisam bila prva. Volim ljude koji imaju ime u nekoj oblasti, eksponiranoj ili neeksponiranoj u medijima recimo, koji su veliki, a nedrčni. Srdačni, blagi i prijatni. (Kao profesor psihologije na slikarskom smeru kome smo jedva uspevali da popunimo obrazac za ispit od silnih zvanja i doktorata.)
Verujem da posle dobijanja NIN-ove nagrade ni u bibliotekama neće biti zbrke da li neko traži Slobodana Tišmu ili Aleksandra Tišmu.
Tih, miran i skroman. Tri reči impresije od te večeri.
Večeras zbog te tri reči tragam putem telefona za „Bernandijevom sobom“, iako je NIN-ova nagrada preporuka iako je reklama, tragam zbog one tri reči i smeškam se jer večeras svi odgovaraju: Nemamo, ali smo naručili, stiže sutra ili imamo fizički, ali ne možemo da prodamo jer joj ne znamo cenu, sutra ćemo znati. Znam da će je biti sutra, ali večeras u Beogradu nigde nema „Bernandijeve sobe“ i u glasovima knjižara oseća se tihi prizvuk žala što je nemaju baš sada. Pohitali su da je naruče.

Možda ih je zatekla NIN-ova nagrada Slobodanu Tišmi u oštroj konkurenciji za istu, kao što obično komunalce i putare svake godine iznenadi sneg u zimskim mesecima, što je već postala gradska pošalica. Smeškam se jer ću je sutra čitati. Smeškam se jer mi je drago zbog tog skromnog čoveka i zbog puteva.
Put širok i nepredvidljiv kao susreti i slike, misli koje mozak bira u putovanjima kroz vreme i knjige.

Jelena Stojković-Mirić
18. januar 2012.