U svojim komentarima o NIN-ovoj nagradi Jergović, između ostalog, kaže:
– Još od šokantne 1994, kada je usred rata iz užeg izbora sastavljenog od nekoliko patriotskih oklopnika, sve samih nacionalnih bardova i klasika, odabran roman tada dvadesetosmogodišnjeg Vladimira Arsenijevića „U potpalublju”, jedna razorna antiratna i nimalo srboljubiva pripovijest, nije se dogodilo da NIN-ov žiri donese tako radikalnu, u književnome i književnokritičkom smislu tako prevratničku, a istovremeno ispravnu, poštenu, literature dostojnu odluku – objašnjava Jergović.
On navodi da u „Bernardijevoj sobi”, pijačnim jezikom rečeno, „autor ne mari mnogo ni za fabulu, ni za tradicionalno postavljenu naraciju, ni za likove, ni za išta što se u svakoj, pa i srpskoj književnosti, nosi po premijerama i po dodelama nagrada, ili što je, da tako kažemo, za pokazivanje u širem društvu”.
– Tišmin roman niti je avangardistički dosadan, niti eksperimentiše sa živcima i strpljenjem čitatelja. „Bernardijevu sobu“ ne čitamo iz obaveze (bilo prema društvu ili prema vlastitoj naobraženosti), nego je čitamo iz razloga pripovedačke magije – rekao je Jergović.
O romanu Slobodana Tišme „Bernardijeva soba” pisao je esejista, politički analitičar i književni kritičar Teofil Pančić.
– Zanimljivo, Tišma ponavlja jedan uspeli trik iz prethodne knjige, to jest, na kraju romana nalazi se poglavlje pisano „samo za veoma nestrpljive” u kojem autor zapravo sasvim precizno prepričava sopstveni roman, sažima njegovu „radnju” na nekoliko stranica! I tu vidimo čaroliju jezika na delu: zaista je dovoljno pročitati to kratko poglavlje i znaćete sve bitno o tome „o čemu se radi” u „Bernardijevoj sobi” – zapisao je Pančić.
