– Pesme i obe knjige su inspirisane socijalnom apokalipsom koja se dešava, ne samo kod nas nego na širem prostoru. Siguran sam da su zanimljive i uzbudljive, da vraćaju snagu poezije i pesničkih knjiga, aktivno emotivno shvatanje i analizu vremena u kome živimo, mnogo više nego velika većina ostvarenja savremenih srpskih prozaista. Istovremeno, osim ličnih autorskih subjektivnih osećanja, želim da izrazim strepnju za poeziju kao žanr, jer mislim da je potpuno zapostavljena, ne samo na ovim prostorima nego svuda – kaže Šajtinac.
On objašnjava da je kod nas zapostavljanje poezije u vrlo simplifikovanoj skraćenoj verziji, jer je prisutna poezija inspirisana s jedne strane guslarskim napevima, s druge takozvanim klozetskim porimljavanjem, a da s treće strane imate neku akribiju u kojoj poezija pokušava da potpuno oslobođena brige ka čitaocima, pokušava da sašaptava neku nesigurnost prema filozofiji.
– Živimo u vremenu potpune devastacije kulturnog rada i pregnuća, pre svega umetnika – ocenjuje Šajtinac. – Mislim da je današnji književni život pravi primer kulturnog trafikinga. Umetnici izuzetno loše žive, oni ne mogu da žive od famoznih honorara kojih nema, jer nigde se ni u prestoničkim časopisima ne isplaćuju, sve to osim ilustracije kako je besparica svuda, je u globalnom teatru apsurda. Kad odete u biblioteku, bilo gde u zemlji, svi se žale kako nemaju para za nabavku knjiga, kad odete u galeriju ili muzej svi se žale kako nema para za izložbe, u pozorištu kažu da nema para za nove predstave i nove projekte. Sve je to tako, ali svi redovno dobijaju plate i svi redovno odlaze na posao. Kada sam svojevremeno ovu naivnu pretpostavku, kao pitanje sročio jednom vršnjaku koji je mladi kulturtreger, on mi je odgovorio da prioriteti moraju da se održavaju. To je izgleda neka nova škola potemkinovih sela. Znači, moguće je raditi, postojati i ne raditi ništa.
U celoj toj situaciji, Šajtinac pita šta može jedan iluzoran utopistički projekat kao što su knjige pesama, odgovarajući da – ne mogu ništa, ali opet, primećuje da ovog trenutka piše poeziju i da je siguran da mu dve knjige vredne i da zbilja zaslužuju priznanje.
– Čak i ako ne dobijem ni jedno priznanje, za ove dve knjige, sebi sam ga već dodelio time što pišem treću knjigu poezije! Treća knjiga se zove „Zlo cveća„ i vrlo je bitno da je to pokušaj ponovnog prizivanja drugog dolaska velikog pesnika, kao što je Bodler, imajući u vidu njegov naslov „Cveće zla„. Bodler koji je kao pesnik dokazao šta je snaga poezije u vremenu među ljudima. Sveštenik kad govori on očekuje mnoštvo ispred sebe, njegov glas prodire jedan pedalj iznad svesti, iznad glave. Političar kada govori, takođe očekuje ispred sebe kolektiv i masu, a njegov glas ide pedalj ispod stopala. Ni jedan ne prolazi ni kroz srce, ni kroz lice. Zašto? Zato što jedino poezija može da izazove stalnu upitnost, jer pesnik kada dolazi ponovo na svet, kao što bi trebalo ponovo da se pojavi Bodler, treba da upućuje da nije stvar u tome da okupiš što više ljudi da im se obratiš kao mesija, kao prorok, već da upućuješ ljude jedne na druge, da sarađuju. Danas u ovom vremenu kada propada poezija, kada se tendenciozno upropašćava, imate i poeziju koja je na ceni a na nivou je klozetskih zapisa i od toga se prave izuzetne promocije, uz pomoć mnogih drugih pratećih tekućih struktura. Ili, s druge strane imate repersku masturbaciju, a s treće osećaj da je poezija jedna vrsta izlišne intimne nametljivosti, pa je suvišna kao zabava nekih matorih bradatih kćeri – ukazuje Šajtinac.
Predočava da se poezija kod nas kao književni žanr površno predaje, pogrešno analizira, pogrešno se prati kroz časopise, nema nikakvu pravu živu komunikativnu krajnje odgovornu analitičku pratnju, vrednosni sistem koji prati i vrednuje poeziju kao specifični žanr u književnosti.
Kada pročitate neku pesmu, naglašava Šajtinac, ona je dobra ako su u njoj podjednako ubedljive rime i reči, ali smatra da poezija traži dopremanje jedne vrste novih snaga, autentičnih i duboko ličnih. Svi su pesnici po pravilu utopisti i veruju u ideju da se u tom smislu može poboljšati svet, a Šajtinac veli da više ne misli da su mu ciljevi u tom smislu veliki, nego da je velika sreća da ima retku priliku, kao sada, da kaže nešto u odbranu poezije sa stanovišta poezije kao žanra, o nečemu što je jače od naše lične biografije, sujete, potpisa i ćudi.
– Bitno je da se poeziji vraćamo u onoj meri kojoj to i zaslužuje – veli Šajtinac. – Prethodnih sedam godina sam bio posvećen prozi, zaokupljen romanima, a kao član mnogih žirija koji su iščitavali mnoge rukopise proznih dela, moj utisak je da, ono što može da dosegne poezija to proza ne može da dostigne. Srpsku prozu ubijaju dve bolesti: to su takozvani prefunkcionalni narativni koncept koji je silikonski potpuno uništio autentičnu rečenicu, pa vidite pokušaj neke dečije ideje da se može kod nas praviti žanrovska proza. Nema potrebe za takvim glupostima. Stvar je u tome da ili imate sopstvenu rečenicu pa na njoj možete da gradite prozu, ili nemojte se baviti velikim temama. Kad čitate trista strana jedne prozne knjige da bi ste saznali zašto je neko upalio Rim i da je to uradio vatrom, to bi trebalo osuditi na progonstvo iz svesti, a toga ima u srpskoj prozi. Ona je bolesna od nečega što bi se moglo nazvati mirorizacija, pokušaj povratka teorije odraza i ona je samo promenila oblik. Da bi ste navodno bili angažovani pišemo i slikamo svet u nekoj vrsti strašne neizmenjene stvarnosti, misleći da ćemo time postići neku vrstu autentičnosti, ne brinući o tome na koji način smo to uradili, kako će to dalje da se protegne. Ovde niko od nas nikada neće dosegnuti snagu rečenice koju ima Peter Esterhazi, a da ne govorim o snazi rečenici koju ima Herta Miler. Ima možda par ljudi o kojima je nesuvislo da ja govorim, koji su nešto u prozi postigli na ovaj način, ali onaj koji nikada nije napisao stih, nije nikada napisao pesmu, neka se ne laća ćoravog posla da piše roman, jer ne zna to da radi. On prvo mora na slobodnom prostoru, na malom prostoru da vidi šta je koncentrat onoga što mu je dala sadašnjost govora. Kada bi poezija bila samo pesništvo, to bi bilo jako siromašno. Poezija je večna inicijacija i poziv na saradnju, na dopremanje, to su pesme koje ubedljivo zvuče u vremenu u kome su nastale, animiraju prostor ovih ljudi sa kojima možete podeliti sve te stvari. Poezija koju pišem dovoljno je eksplicitna da se tačno zna o čemu se tu govori, tu nema iluzija, govori o jadu i bedi savremenog sveta i progonstvu čoveka.
Milorad Mitrović
Poezija treba da upućuje ljude jedne na druge
Gde u poetskom miljeu vidi sebe?
– Pišem tako što me apsolutno ne zanima, kao Radivoja Šajtinca, mesto u sadašnjoj srpskoj poeziji, već tako što se trudim da recimo svaki od mojih naslova može da se pojavi u Lisabonu, i u Torontu, Berlinu, Atini, Budimpešti, Aleksandriji, Baru ili Jagodini, da bude deo ovog vremena, da me apsolutno razumeju o čemu je reč, o kom ja virusu vremenske pometnje govorim. Znači, nastojim da vratim snagu poezije u podsećanje o snazi te emotivne intiligencije koja će reći da čovek još uvek može da vrati osećanjima neki dignitet, ne da bi u životu bilo lakše i da bi stvari bile jasnije, tamo gde su nametnute, nego da bude u onoj meri saradnje u kojoj poezija treba da upućuje ljude jedne na druge. Da to bude jedna vrsta visoke, duboke i istovremeno najsadržajnije i najiskrenije saosećajnosti. Nama su mnoge reči očigledno nestale iz upotrebe, njihova snaga i značenja se gube, njihovo autentično pravo značenje čak i u moralnom smislu može da sačuva poezija. Svaki drugi jezik koji se upotrebljava u nekom drugom žanru, jezik je prošlosti.
izvor:danas.rs
