Ovom sveznadaru, u ponedeljak u 13 časova, biće otkrivena spomen-ploča, na zgradi u kojoj je živeo od 1945. do 1993. godine, u Skerlićevoj ulici broj 26. Obeležje je sedamnaesta spomen-ploča, koju u zajedničkom kulturnom poduhvatu postavljaju Ministarstvo kulture, “Večernje novosti” i beogradske opštine.
“Hristić je na našem Balkanu uspeo da ostvari biografiju britanskog pisca. Nedostaje mu samo Oksford ili Kembridž, kao i sportski uspesi međuuniverzitetskog takmičenja, pa da biografija bude kompletna,” zapisao je svojevremeno Jovan Ćirilov.
U književnost je ušao stihom, knjigom pesama “Dnevnik o Ulisu” 1954. a pet godina kasnije objavio je “Pesme 1952-1956”. Usledila je “Aleksandrijska škola”, kojom je, kako su svi kritičari primetili, našao svoj duhovni zavičaj Aleksandriju i svog pesnika Konstantina Kavafija. Pesničku liru odložio je na četvrt veka, da bi se u poeziju vratio “Starim i novim pesmama”.
Ukupno je napisao sedamdesetak pesama, u kojima je najčešće vodio dijalog sa svetom i sa tradicijom, sa uverenjem da je moguće pomiriti filozofiju i poeziju, emociju i mudrost.
– Za mene, moderno je jedno specifično osećanje prošlosti – govorio je i u svojim stihovima, pevao o Mediteranu, Grčkoj, bogovima Apolonu, Ateni, Posejdonu, o Odiseju, Penelopi, Homeru, Sokratu, poredeći davno minula vremena sa našim savremenim.
Smatrajući da “čovek više nije sam ni u svojim osećanjima”, Hristić je ulazio u dijalog sa Homerom, Plutarhom, Helderlinom, Bodlerom, Kamijem, Margarit Jursenar, sa Sterijom, Kostićem, Crnjanskim, Matićem.
– Čovek piše onako kako živi – govorio je Hristić. – Mislim da su knjige, što će reći, čitalački doživljaji, deo našeg života isto onako kao što su i drugi doživljaji prirode ili ljubavi deo našeg života. Zašto da ih se odričem u pisanju?
Prvi Hristićevi dramski tekstovi na domaćim scenama pojavili su se ranih šezdesetih, u vreme kada su u evropskoj literaturi Žirodu, Anuj i Sartr preispitivali antičke mitove, stavljajući ih u savremeni kontekst. Hristić se u svojoj prvoj drami “Čiste ruke” bavio dekonstrukcijom mita o Edipu.
Izvedene su u JDP u režiji Predraga Bajčetića i imale su zapažen uspeh. Novim i mogućim značenjima drevnih mitova bavio se i u “Orestu” i “Sedmorici danas”, koji su bili varijacija Eshilovih tragedija, a izvedeni su i u Zagrebu i u režiji Georgija Para.
Boraveći jednoga dana u Firenci, gde je video pismo sa beleškama čuvenog jeretika Đirolama Savonarole, došao je na ideju da napiše komad o pobuni protiv dogme. “Savonarola i njegovi prijatelji” izvedeni su na Velikoj sceni JDP, u režiji Miroslava Belovića. Savremenim temama okrenuo se u drami “Terasa”, koju je početkom sedamdesetih na scenu Narodnog pozorišta postavio Dejan Mijač. Za ulogu žene obolele od kancera, koja rešenje za svoje patnje traži odlazeći gola u morske talase, Neda Spasojević je dobila Sterijinu nagradu.
Jovan Hristić je bio i predsednik Udruženja književnika Srbije, kao i srpskog PEN.
POZORIŠTE, POZORIŠTE
NA beogradsku pozorišnu scenu
veliki uticaj imale su kritike
koje je pisao Jovan Hristić.
Njegova reč se poštovala, a sugestije uvažavale.
Objavljivao ih je u časopisu “Književnost”,
u rubrici “Pozorište, pozorište”.
Bio je izuzetno oštar, imao je visoke kriterijume,
ali nikada nije bio uvredljiv.
Tekstovi objavljeni u “Književnosti” od 1972. do 1993.
sabrani su u dve knjige.
O Hristiću analitičaru pozorišta
možda najupečatljivije govore reči Ljubomira Simovića:
“Svoje sudove Vava je saopštavao
na način koji karakretišu prirodnost,
jednostavnost i ubedljivost.
Nikakve šmire, nikakve afektacije,
nikakve koketerije.
Kao što se verovalo njegovom znanju,
ukusu i moralu,
tako se verovalo i njegovom stilu.”
SVETSKI PUTNIK
SRPSKIM čitaocima Jovan Hristić prvi je predstavio Margarit Jursenar, sa kojom se upoznao još pre nego što se ona proslavila, a on pisao predgovor za “Hadrijanove memoare”. Susreli su se u njenom domu na obali Atlantika, a Hristić je zapazio da je ona prva žena koja je kročila među francuske akademike, iako je bila Belgijanka. Bio je i član žirija koji je Markesu dodelio priznanje u Oklahomi, mnogo pre Nobelove nagrade, a u Edinburgu se družio sa mladim Ardenom, Rob-Grijeom, Pinterom, Veskerom.
izvor:novosti.rs
