Šimborska se već tada nalazila u samom vrhu poljske poezije, pored Herberta, Ruževiča, Harasimoviča… Nekoliko meseci kasnije, u velikoj knjižari na uglu Karmelicke i 1. maja, knjige sam kupovala „preko veze“. Ljubazni knjižari za svoje stalne kupce ostavljali su ih „ispod tezge“.
U sali Doma pisaca, u kojoj je preko dana bio restoran, a uveče održavani susreti s piscima, bilo je mnogo ljudi. Svi su pažljivo slušali: „Dogoditi se moglo…“ govorila je Šimborska, potom držala „govor u birou za izgubljene stvari“, pitala se: „Srećna ljubav. Da li je to normalno?“, zahvaljivala „onima koje ne voli“. Govorila je hladno i s distancom, rušeći naše iluzije i vraćajući ih na mesto kao kockice domina. Kratke kose, živahnog pogleda, sredovečna dama izgledala je veoma simpatično. Jednostavna i elegantna, u džemperu s velikom rol-kragnom. Više se ne sećam da li je bio plave, sive ili teget boje. Detalj. Ali broš na njemu takođe je detalj, ali sećam se da je bio velik i sjajan.
U Krakovu se znalo da Šimborska ne voli da govori o sebi niti da daje intervjue. O njenom privatnom životu nije se mnogo znalo. Zato nisam bila sigurna da li će student koji se interesovao kako piše pesme dobiti odgovor. Pa ipak, rekla je da svoje pesme piše dugo, da su one „plod stalne selekcije“. Piše ih za sebe, a onda ostavlja da „odleže“ izvesno vreme. „Ako se posle toga ispostavi da su banalne ili neinteresantne, one prestaju da postoje za mene“ – rekla je. Možda ne baš tako, možda je to formulisala malo drugačije, ali to je bio smisao njene izjave. Ispričala je kako je nastala njena prva pesma. Napisala je više kratkih priča koje je skraćivala i skraćivala sve dok nije dobila desetak redova. To je bila njena prva pesma. Verovatno je bilo još pitanja i još odgovora, možda o njenoj ranijoj poeziji. U Krakovu sam provela četiri godine. Po povratku u Beograd prevela sam i objavila u časopisima i na III programu Radio Beograda nekoliko pesama Šimborske.
Dvadeset godina kasnije. Navikavala sam na život u Poznanju. Još sam osećala čežnju za Krakovom, ali je ljubav prema njemu sve više slabila i sve više ličila na rečenicu na koju treba staviti tačku.
Velika sala Đalinjskih u Poznanju nije mogla da primi sve one koji su te jesenje večeri, 1994, želeli da vide i čuju saradnike krakovskog časopisa „Na Glos“ (Naglas): Vislavu Šimborsku, Rišarda Krinjickog, Julijana Kornhauzera, Stanislava Baranjčaka, Bronjislava Maja… Posebno interesovanje izazivala je Šimborska. Ovo veče predstavljalo je i promociju njene knjige „Kraj i početak“, objavljene u izdavačkoj kući „a5“ u Poznanju. Veći broj publike došao je upravo zbog nje. Rođena u neposrednoj blizini Poznanja, na neki način bila je i poznanjska pesnikinja. U stvari, kao da je povezivala ova dva grada između kojih je uvek postojalo tiho rivalstvo.
Šimborska je pozdravljena burnim aplauzom. Pročitala je nekoliko pesama iz svoje nove zbirke: „Velika sreća“, „Stvarnost zahteva“, „Nebo“, „Mačka u praznom stanu“… Sedela sam u drugom kraju sale i jedva uspevala da čujem reči prekidane aplauzom. Melodičan glas se gubio. Lucija, Ilka, Anja i ja iz razbijenih reči sastavljale smo celinu. Posmatrala sam pesnikinju, „izdvajajući“ je iz mase. Elegantna, otmenih pokreta. „Dama koja svojom klasom ne zbunjuje okolinu“ – kako bi rekao Kješlovski. U očima mladalačka radoznalost i ushićenje, čuđenje. Kao u njenoj poeziji: Zašto previše u jednoj ličnosti?/ Toj a ne drugoj? I šta radim? Zbog aplauza više nisam u stanju da čujem šta govori, ali njeno lice postaje nekako setno, potišteno. Možda sada govori stihove o prolaznosti svega, pa i nas, što živimo u sve većoj žurbi, grču, sve manje zadovoljni, sve manje ljudski. Možda zbog ravnodušnosti sveta i nemoći poezije? U nekim ranijim stihovima govorila je:
Strah je trebalo da
napusti brda i planine
Istina je brže od laži
Trebalo da stiže do cilja.
Brzim pokretom ruke – na prstu je prsten s velikim tamnoplavim kamenom – Šimborska okreće poslednju stranu. Ja sam u međuvremenu, pokušavajući da „odgonetnem“ njenu melanholiju, za trenutak „odlutala“. Ponovo burni aplauzi. Pesnikinja čita još jednu pesmu. Pauza. Ljudi staju u dugi red da bi dobili autograme. Nisam kolekcionar autograma. Odlazim da se pozdravim sa svojim krakovskim prijateljima.
Drugi deo večeri posvećen je druženju i improvizaciji. Pesnici sastavljaju satirične stihove političkog karaktera. Šimborska u tome prednjači. Vesela i ozarena lica izgleda kao vršnjakinja pesnika „novog talasa“ (koji su debitovali šezdesetih godina). Dama „staromodna kao zapeta“, kako je u jednoj pesmi za sebe rekla, naglo postaje savremena, savremenija od svojih mlađih kolega.
Sahrana na Rakovjeckom groblju
Vislava Šimborska biće sahranjena 9. februara na Rakovjeckom groblju u Krakovu. Ceremonija će biti svetovnog karaktera. Na svečanosti će učestvovati predsednik Bronislav Komorovski, premijer Donald Tusk, a takođe ministar za kulturu Bogdan Zdrojevski. Pesnikinja će biti sahranjena u porodičnoj grobnici.
Obožavaoci poezije Vislave Šimborske upisuju se u knjigu žalosti, koja je u četvrtak postavljena u holu Uprave Grada Krakova. Ponavljaju se reči „velika pesnikinja“, „divan čovek“ i zahvaljivanja za „sve što je ostavila u svojim rečima“. U Krakovu su zastave na zgradama Uprave grada Krakova pokrivene crnim velom, crne zastavice postavljene su i na vozilima gradskog saobraćaja.
Izvor: Danas
