Objavljena u Parizu 1953.godine, Miloševa knjiga odnosila se, prevashodno, na ponašanje ne malog broja poljskih intelektualaca u vreme komunističkog totalitarizma. Njena vanredna popularnost u zemljama tzv. Istočnog bloka pokazala je koliko je navedeni „fenomen“ bio prisutan i u ostalim zemljama s ove strane gvozdene zavese.
Porobljavanje umova
Jedna od ključnih Miloševih teza jeste ona o tome da najveći zločin koji totalitarni sistemi (u konkretnom slučaju staljinistički) čine jeste, zapravo, u porobljavanju umova – odnosno razaranju moralne strukture društava u kojima žive pretpostavljeni podanici. Kroz primere, životne sudbine i karijere četvorice istaknutih poljskih intelektualaca, tadašnjih uglednih javnih ličnosti, koji su u knjizi imenovani kao Alfa, Beta, Gama i Delta – Česlav Miloš pisao je o tome kako intelektualci često biraju različite strategije povlađivanja i prilagođavanja tzv. javnim, zvaničnim istinama – bilo iz straha od terora i sankcija ili pak, mnogo češće, zarad očuvanja vlastitih privilegija, odnosno sticanja novih. Ovu vrstu intelektualnog kameleonstva Miloš naziva ketmanstvom. Kao glavne vrste ketmana navodi: nacionalni ketman, ketman revolucionarne čistote, estetski, metafizički, etički i ketman profesionalnog rada („Ketman se zasniva, kao što se jasno vidi, na realizovanju sebe uprkos nečemu“). Termin „ketman“ Miloš je preuzeo iz knjige „Religije i filozofije centralne Azije“ u kojoj Zozef Artur Gobino objašnjava drevne strategije ketmanstva prisutne u nekim azijskim zemljama koje pravovernima dozvoljavaju, čak preporučuju, pribegavanje različitim vrstama lukavstava: „Po mišljenju ljudi na muslimanskom Istoku, onaj ko ih poseduje ne treba da izlaže svoju osobu, svoju imovinu i svoje dostojanstvo zaslepljenosti, ludosti i pakosti onih koje se Bogu dopalo da dovede u zabludu i održi ih u zabludi“…
Neminovnost izbora
Za razliku od drevnog verskog sprovođenog iz nužde – savremeno ketmanstvo jeste stvar ličnog, dobrovoljnog izbora i zasnovano je na stalnoj potrebi intelektualca, (kako onog o kom govori Miloš, tako i današnjeg), da „bude koristan“, odnosno da bude u službi („Nijedan novinar nije sposoban da služi tako dobro nekoj stvari kao pisac koji ima za sobom period nekoristoljubivog književnog rada“). Opisujući motive delovanja ljudi suočenih sa svešću o neminovnosti izbora „čovek mora ili da umre – fizički ili duhovno – ili da se preporode na unapred definisan način…“ Česlav Miloš daje iscrpnu analizu razloga, povoda, okolnosti, ali i neposrednih posledica svake od pobrojanih vrsta ketmanstava (kako za onog ko ketmanstvo neposredno praktikuje – tako i za društvo u celini). Baveći se intelektualcima uvek sposobnim/spremnim da se adaptiraju, Miloš primećuje kako je, pre nego što je izbegao iz Poljske, imao utisak učestvovanja u spektaklu kolektivne hipnoze. Dok je u zapadnim društvima jedino sredstvo pritiska novac, na istoku su metode i sredstva (bila?) kud-i-kamo razgranatija a koja, u krajnjem ishodu, rezultiraju psihičkim terorom – mnogo gorim, opasnijim i razornijim nego fizički. Miloševa knjiga, naravno, odmah je naišla na burne osude i hajku na Miloša u Poljskoj, baš kao i reagovanja u delu zapadne javnosti. Ono što, međutim, ovu knjigu čini aktuelnom jeste njeno posmatranje i sagledavanje iz današnje perspektive – posebno imajući u vidu vitalnost i večnu aktuelnost samog čina podaništva koje, dugo godina praktikovano, često ume da ostane trajno obeležje stanja u jednom društvu.
Strah od mišljenja
U osnovi svakog ketmanstva jeste strah od mišljenja, strah koji parališe svaku individualnost – odnosno činjenica postojanja društava u kojima ljudi koji misle/razmišljaju prolaze lošije od onih koji to ne čine, povinujući se oficijelnim stavovima i dogmama, to jest institucionalizovanim lažima. Po Milošu, u komunizmu potkazivanje je smatrano vrlinom („vaspitano dete dužno je da potkazuje svoga oca kad primeti da je njegovo ponašanje štetno za gradnju socijalizma“) a reč „intelektualisanje“ sinonimski se mogla označiti i kao oklevanje. Razdraženo osećanje superiornosti ketmana-nacionaliste dovodi do teze o korisnosti mržnje, odnosno čoveku oslobođenom obaveze da ne čini zlo („ja sam se prema nacionalistima odnosio sa odvratnošću, smatrao sam ih štetnim glupacima koji drekom i buđenjem međusobne mržnje u raznim nacionalnim grupama oslobađaju sebe obaveze da misle“).
Kao glas savesti, glas podignut u zaštitu moralnih vrednosti jednog (svakog) društva, knjiga „Zarobljeni um“ Česlava Miloša (prvo jugoslovensko izdanje – Bigz, 1985) spada među najubedljivije primere odbrane onih načela na kojima treba da bude zasnovan moralni poredak svakog društva koje pretenduje na to da se smatra – moralnim, pravednim, razvijenim i (intelektualno) poštenim te, kao takva, svakako zaslužuje nova čitanja i tumačenja…
autor:Nebojša Milenković
izvor:pobjeda.me
