Žiri je već na prvoj sednici konstatovao da su prispeli tekstovi  izrazito raznorodni, kako po izboru tema, tako i u primenjenom dramskom postupku. Ali Žiri nije bio striktan u zahtevu da se poštuju kanonska pravila drame, pa je razmatrao čak i tekstove koji su napisani u formatu filmskog scenarija, zatim tekstove u kojima je  (u maniru postdramskih praksi) izostao izdiferencirani dijalog, pa čak i radove autora koji su, nastojeći  da budu inovativni, pisali u nedramskoj pripovedačkoj formi. Žiri se  rukovodio kriterijumom autorske doslednosti u okviru naznačenog dramskog prosedea za svako pojedinačno delo,  ne  želeći da nijednom nameće merila nekog spoljašnjeg dramaturškog principa koji mu nije imanentan. Osim toga, Žiri je tragao za dramom koja bi, pored osnovnih  vrednosti ( uverljivosti likova, radnje i dijaloga, relevantnosti pitanja koja tekst otvara, univerzalnosti teme, itd), nosila i potencijal za scensko izvođenje. Izdvojenih dvadesetak, a posle deset drama, bile su ujednačenog  nivoa ostvarenosti. Vraćajući se pročitanim tekstovima u više navrata, u nekoj vrsti, sportskim rečnikom kazano, foto-finiša, Žiri je odlučio da odabere navedene četiri drame.

Prvonagrađeni tekst Odlazak u krasni izdvojio se pre svega potpunošću artikulacije u svim dramskim elementima, ali i snagom autorove zamisli i pristupa temi. Odlazak u krasni je žestoka kritika društva  napisana u tradiciji onoga što bi se približno moglo označiti mrožekovskom  grotesknom komedijom,  a sa kojom kontinuitet čine značajni ovdašnji eksperimenti sa žanrom – od Popovićevih “gorčih farsi u jednom parčetu” i “scenskih graja u četiri obrtaja” do Kovačevićevih “urnebesnih tragedija”. 

Priča je jednostavna. Jedna porodica  rasprodala je imovinu, napustila grad i sve uložila u mali motel u planini, gde bi trebalo da započne novi život. Razlog nije nekakav načelni beg od civilizacije nego konkretan i egzistencijalan: očajnički pokušaj roditelja Milovana i Jovane da spasu kćer Lidiju koja se kao „poslovna pratnja“ uplela u mrežu prostitucije. Posao sa motelom ne ide, gostiju nema, nema mogućnosti, a pogotovo nema želje za povratkom u grad. Kada se, konačno pojave  važni gosti (koji bi mogli da  popularišu motel i da posao krene) – ministar sa svojom pratnjom, situacija počinje da se razvija u najmanje očekivanom smeru. Započinje, kako autor u podnaslovu kaže, “hard kor ritual” osionog državnog činovnika. Posle obilnog ručka i pijanke, Ministar, sa svojim telohraniteljem, zlostavlja, siluje i pretuče Lidiju i odlazi odbijajući da plati račun. Kada, posle njegovog odlaska, telefon ponovo zazvoni najavljujući sledećeg gosta, još višeg ranga, porodica shvata da ih je  korumpirano društvo od koga su pobegli pronašlo i u planinskoj zabiti. I otac Milovan konstatuje ono što su majka i kćerka već shvatile: “Mi smo ovde, oni su tamo. I svi moramo da odigramo svoje uloge, i to najbolje što umemo”.

Ovaj zaključak nije neočekivan, jer autor, od početka do kraja drame, ispisuje dijalog sa stalnim blescima humora u kome svi likovi autoironično potvrđuju da su društvene pozicije i odnosi jednom i zauvek dati. Njegov tekst, na taj način, prerasta razmere lokalne satire na račun osionosti ovdašnje vlasti i postavlja univerzalno pitanje rigidnosti društvenih odnosa koji su postali zamena za drevne pojmove sudbine, predestinacije, hibrisa.

Komad Odlazak u krasni sadrži potencijal za scensku nadgradnju: sveprisutna autorova satirička oštrica u ravnoteži je sa uverljivim dijalozima, individualizovanim karakterima i radnjom  koja se razvija dinamično uprkos svedenosti zapleta. Autorova žanrovska poigravanja ne sputavaju savremeno pozorište. Naprotiv, mogu da podstaknu reditelja, glumce i ostale umetnike da tekst u pozorišnom izvođenju ostvari svoju punu vrednost.

Vojislav Savić (1971. g, Beograd):

Diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Komadi „Čuješ li, mama, moj vapaj!?“ i „Kenguri“ igrani su u pozorištima širom Srbije (NP Beograd, Kragujevac, Novi Sad…) i nešto malo dalje (Republika Srpska, Slovačka…).
Za komad „Čuješ li, mama, moj vapaj!?“ dobio Nagradu za najbolji komediografski tekst (Jagodina).
Slovačka verzija „Vapaja“ svojevremeno je učestvovala u zvaničnoj selekciji Sterijinog pozorja.
Dramske tekstove, poeziju i članke objavljivao u književnim časopisima i srodnim publikacijama (Teatron, Književna Reč, Savremena srpska drama, Travel…).
Dobio nagradu Dunav filma za filmski scenario „Ravnodušje“ i (nekadašnju) Oktobarsku nagradu grada Beograda za poeziju.
Radi(o) po televizijama, tv produkcijama i marketinškim agencijama kao urednik, scenarista ili dramaturg.
Predaje dramaturgiju u srednjoj školi („Artimedia“).
Autor deset novih i neizvedenih dramskih tekstova.
Eno ih u fijoci.
Puštaju korenje.
Čekaju kišu.
Nema sumnje da će jednog dana procvetati!