Професору српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду до сада су штампане четири књиге: “Нова читања традиције 1-3”, “Српски еротикон”, “Вртови нестварног” и “Велики код: Ђорђе Марковић Кодер” а до краја месеца трребало би да изађе из штампе “Шта то беше српска постмодерна”.
У овој колекцији су сабрани књижевноисторијски и теоријски есеји и студије Дамјанова, који су добрим делом били расути по књижевној периодици.
Менаџер за односе са јавношћу “Службеног гласника” Гордана Милосављевић цитирала је проф. др Миливоја Ненина да је “Дамјанов од самог уласка у свет литературе више и другачије видео од осталих књижевних историчара”, да би објаснила зашто је колекција названа “Српска књижевност искоса”.
Тешић је евоцирао успомене на прве сусрете са Дамјановим када је пре више од три деценије постао сарадник култне рубрике “Винаверовом улицом” у часопису “Књижевна реч” коју је Тешић уређивао.
Он се сетио да је пре равно три деценије Дамјанов понудио први текст о Кодеру коме је сада у колекцији посвећен цео један том.
“Тада нисам ни сањао да ћу једног дана потписати целу колекцију његових књига и ово је за мене тренутак поноса на мој уреднички посао”, истакао је Тешић.
За Тешића је важно што је Дамјанов гледао књижевност са висине са које се све јасније види и тако су настали текстови који су “књижевно-историјска провокација”.
Посебно је скренуо пажњу на ауторову способност да открива ретке и драгоцене текстове који су остали скрајнути и нису им препознате њихове праве вредности.
За Тешића је Дамјанов нетипична личност за нашу књижевно-историјску науку јер је “истовремено научник и писац и причалац са оном дозом ‘неозбиљности’, који говор са радошћу о ономе што је препознао”.
Упоредивши ауторову способност да заводи својим начином причања са онима који су написали приче “1001 ноћ”, Тешић је приметио да поседује и акрибичност каква се ретко среће и оценио да су књиге из ове колекције изазов за нашу литерарну и научну средину.
Ераковић је Дамјанова представио као аутора чији су га текстови привукли пре него што га је срео јер су га подстакли да се заинтересује за писце који су му изгледали неважни и досадни.
Говорећи о интересовању међу студентима за текстове Дајманова, он је рекао да “млади желе да сазнају о оним писцима који не чине канон српске литературе а о таквима Дамјанов најрадије пише”.
Дамјанов, који има неколико збирки приповедака и два романа, објаснио је свој однос према историји књижевности коју види као још једну историју само што се она бави прошлошћу књижевности и зато јој је приступао као литератури уносећи елементе субјетивности и фикционализације.
Он је одбацио тврдње да књижевну историју треба писати као сваку науку – сувопарно и строго објективно јер верује да у свему има елемената субјективног и фикционалног, и као највећи комплимент који је добио у својој научној каријери испричао када га је један уважени професор “оптужио” да је његов “Граждански еротикон” он сам измислио.
Дамјанов се не слаже да је његово виђење наше књижевне баштине “искошено” и “провокација” осим у односу на важећи канон, за који сматра да не би смео да буде непроменљив већ да свака генерација треба да ствара свој канон.
(Tанјуг)
