Ja, Mikino dete smatram da se do sada neka zvezda već trebala nazvati njegovim imenom i da bi sada namesto ove priče-molbe o dovršavanju nedovršenih nebo-uđžbenika, trebala pisati nekim svemirskim savezima molbu.

Juče, u dnevnim novinama naleteh na naslov koji otprilike glasi ovako: Mika Antić koji je napisao Plavi čuperak. I opet se pojavi onaj kreštavi papagaj: Plavi čuperak, plavi čuperak, plavi čuperaaak… Planuh kao što je Mika umeo da plane i brzo se smiri; onaj Mika koga mati Melenija manje voli (pesma In memoriam).
E sad je stvarno dosta! Oterah papagaja!
Gospodine ili gospođo, ako Vam nisu dali dovoljno prostora u novinama bolje da ništa niste napisali. Ako kojim slučajem ne znate dovoljno o Miki ili pak niste ljubitelj njegove poezije izguglajte, nađite bar par podataka više. A i niste Vi krivi, svi ovi prethodni slučajevi kad mi se javljao kreštavac doprineli su momentu: Dosta!
Miroslav Mika Antić je radio u novosadskom Dnevniku, tu je objavljivao rubriku „Obično petkom“. Tokom sedmice zapisivao je i vukao sa sobom papiriće koje je označavao brojkama, onda bi ih poređao i od tog mozaika sastavio rubriku Obično petkom. One su kasnije skupljene i objavljene u njegovim sabranim delima pod istim imenom. Eto, bar to se moglo novinarski saznati obično sredom.

Razumem da svakog pesnika obeleži neka pesma, pa je nosi kroz život ne kao pesmu nego kao kišobran ispod koga nikako ne može da se izvuče, ali ne zato što nema lepši kišobran nego što mu neki dosadni vetar stalno vraća isti. A može se i ima se s’ čime postati drugačiji vetar.

Ušunjala nam se poezija plavokosog dečaka pod jastuke preko uđžbenika za osnovne škole, ušunjala nam se ta zvezda, to nebo – Mika, ali nije samo tada. Nastavila je da piše i popunila ogromnu prazninu koja je postojala između poezije za decu i za odrasle – u toj činjenici se nalazi jedan od najsjajnijih Mikinih svetlosnih tragova.

„Pronađi svoju zvezdu
i počni sasvim sam.
Počni bez ičije pomoći
dok tvoj bosonogi korak
himnično zemljom odzvanja:
tišinu po tišinu.
Upamti, ti si smena
idi, dovrši to nebo.“

Između ostalog i ovo mi je došapnuo Mika (kao što su njemu došaptavali pesnici iz davnih vremena, kao Saidi…), kad smo se ponovo sreli van školskih klupa – u kući moje drugarice. Otac joj je darivao komplet knjiga među kojima sam prvi put videla „Horoskop“, „Hodajući na rukama“, „Tako zamišljam nebo“… Pozajmila mi je ceo komplet i preda mnom su se otvorili novi horizonti. Najpre u pesmama, a zatim i u načinu kako su opremljene, umetničkim fotografijama. Uletela sam u taj svet pun mudrosti, lepote i neke posebne topline, učila sam da hodam na rukama, gledam ribe na krošnjama…

„Ćutanje ovog razgovora
ostavljam u amanet Vuku Antiću,
sa prevelikom molbom da ne postane čopor.“

„Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol, umesto
da on tebe boli. Nauči se da umeš da vodiš
svoje puteve, umesto putevi tebe da vode.
I nauči se da umeš da odživiš svoj život, umesto da
on tebe živi. Jer njemu je svejedno da li nas
ima ili nema. I da li, uopšte, i mislimo da
mislimo.“

Ovo je tek delić mudrosti, saveta, molbi, stihova nad kojima se trebalo zamisliti, koje nam je u amanet ostavio Mika. Mnogi su putujući kroz njegovu poetiku postali Mikina deca. Poistovetili smo se sa Vukom i zamišljali ono NIŠTA u dlanu kako postaje SVE.
Nije utvrđeno koliko Mikine dece šeta ovim svetom jer svi koji su prevalili put od čuperka do Koncerta za 1001 bubanj, Mita o ptici, Savršenstva vatre, postali su i ostali Mikina deca. Svako od te dece može napisati svoju priču o prvom susretu sa Mikom, o tome kada, kojom pesmom, stihom, rečju, mišlju je bio uz njega/nju, ali sve te priče vezaće iste niti:
Mika nas je podojio čistom ljubavlju. Bio nam je i ostao prijatelj, otac, ujak, stariji brat, kompas u sluđenim danima, uteha, odmorište, hrabrost, inspiracija, snaga da krenemo dalje, prava kičma koja nas ispravlja kad smo nesigurni i pogureni.
Koliko nas je u trenucima očaja posetio Mika i govorio nam naizust Besmrtnu pesmu? Koliko nas se u onim prošlim ratnim vremenima svilo uz onu Mikinu:

„Horoskop – to je žig.
Sećaš se filmova kada žigošu stada? Samo
ovo sa ljudima ipak je mnogo tužnije.”

Oni koji su postali čopor žigosali su moju drugaricu, a ona mi je iz daleka posle nekoliko decenija rekla: „Ti znaš gde su Mikine knjige, vrata su otvorena, uzmi ih tvoje su…“ I tada je Mika bio uz nas, šapnuo je: „Nasmej se ako ti kažu da si mali čovek. Nema malog prijatelja i male tajne.“ A njoj je još dodao: „Svaki trenutak je istina, samo što poneki imaju lažne ljude.“ Promenio je tekst kao što je uvek menjao, dorađivao, prepravljao,  ali ovaj put za nju, ne zbog sebe.

Mika je voleo reke, more. Bio je mornar. Imao je svoj čamac kome je duhovito dao ime Čamac, svečano ispisavši to ime na njemu. Tu se krije je ona njegova crta šaljivđžije. I smrt je umeo da prevari te se po Novom Sadu pronela vest o Mikinoj smrti, a on se vratio živ! Mika boem i njegovi tamburaši i omiljeni Janika Balaš. Treba li pomenuti da je voleo ljude, a zbog ljudi neke gradove. Po povratku iz mornarice bacio je novčić da odluči u kom će se gradu skrasiti i novčić je pokazao Novi Sad. Druga strana novčića neka ostane tajna. Za tu drugu stranu novčića rekao je da je to njegova neiživljena ljubav.
„Za Mikine sladokusce postoji sjajna knjiga „Ulepšavanje nevidljivog“, Hagigrafija o Miki Antiću, od Draška Ređepa. “, rekao mi je Raša Popov.
Eto u toj knjizi tragajte za drugom stranom Mikinog novčića.

„Možda si ti u pravu: valjalo bi već jednom ulepšati ono što je nevidljivo, nepostojeće, neosvojeno.
Predlažem da razgovaramo kao da osvajamo. Ne znamo baš šta, ni kako. A poznavajući tebe, ponešto i sebe, nisam siguran da ćemo odista ostati kod čvrste tobože odluke koju sad izričem.
U svakom slučaju, nije reč o biografiji. Tvojoj biografiji.
Ne marimo statistiku.
Reč je i o slobodi.“

Ulepšavanje nevidljivog je počelo 10. oktobra 1985. godine u ulici Mihaila Babinke u Novom Sadu. Pričalo se i pisalo o raznim temama. Dotaknute su i kosmičke relacije:

„ I danas se sećam, tada je nekome kraj sebe rekao Tin: „Vidiš onog malog, taj je sa iste zvezde kao i ja.“ Tada sam bio upoznao i Radeta Šerbeđžiju. Sve mislim da tada nije bio ni student, već đak. A sreo sam ga i u Ljubljani, kod Boštjana Hladnika, pokušavao je da bude glumac, filmski. A i Šerbeđžija nije s’ ove planete, nego sa zvezde. Mi smo, možda, sa sedmog ili devetog neba. Sve je pitanje dimenzija. Uvek se radi i o slojevima vasione…“

Dok ne otkrijete ovu knjigu za koju se nadam da će doživeti još neko izdanje, otkriću vam podatak iz druge. Mika je početkom jeseni 1969. godine krenuo na put u Pariz, žarko želeći da upozna Žaka Prevera, pesnika, slikara i filmskog scenaristu. „Antići su Preveru doneli na dar atraktivne liciderske kolače… pričali su mu o Novom Sadu, o lepoj varoši na Dunavu i Prever se oduševio – predložio im je da čamcem Dunavom dođe u Novi Sad , a da ga Antić tu, takođe sa čamcem, dočeka… Onda da zajedno putuju niz Dunav.“
Kasnije je Mika u Dnevniku pisao o „Čarima Prevera“:
„ Bio sam kod Prevera. On se boji novinara… Sedim u njegovoj radnoj sobi gde on pravi kolaže. Tu je zid prepun knjiga iz celog sveta… Prever ne zna sem francuskog nijedan jezik… On šeretski namiguje: Govorim jezikom srca svih ljudi na zemlji… Zamolio me je da mu pomognem da odvoji češke od poljskih, mađarske od jugoslovenskih knjiga. Bio sam više od dva sata bibliotekar Žaka Prevera… Nijednu posvetu prijateljima nije dao bez  crteža na knjizi. Potpisao se mojoj deci na jednoj knjizi kao ’Pre.Ver’. To znači: zeleno polje, ili zelena trava…“

Verujem da su se našli negde na nekom nebu, možda brode istim čamcem po nekoj zelenoj reci u kosmosu i pišu pesme; ili možda Mika prepričava Preveru kako mu je Plavi čuperak (onaj isti s’ početka priče) stajao godinu i po dana u fiokama izdavača i kako je dobio šest negativnih recenzija; ili im se pridružio i Pikaso pa ponavlja Preveru:  „Ti ne umeš ni da slikaš ni da crtaš, ali ti si slikar.“

Ovo je delić priče jednog Mikinog deteta, tršav kao Mikina kosa; nesređen, nenalickan kao Mikino odelo dok slika; rastrčan kao kadrovi dok Mika osmišljava svoj film.

Mi, Mikina deca iz iste porodice čovečanstva upućujemo molbu da se u uđžbenicima književnosti nađe nešto od Savršenstva vatre, Mita o ptici, nešto od poezije za odrasle, da se proširi osedela vest da Mika nije samo Plavi čuperak.
Ova molba nije mit koji su iznedrila Mikina deca, već istina – nepravedno je zakinut, jer retko se nalazi takvo savršenstvo poetskih vatri.

Zašto onda skrivate to savršenstvo?
Dajte nam Miku kroz nove dimenzije, doradite bibliografiju, istražujte, otkrivajte i ubacujte u uđžbenike. A dok ne usvojite molbu, mi Mikina deca hodaćemo na rukama, zamišljati nebo i pomagati svojoj deci da otkriju Mikinu poeziju u svim svetlosnim dimenzijama, jer čini mi se treba ih podojiti velikom dozom čiste ljubavi, ali ne samo iz našeg roditeljskog ugla.

Jelena Stojković-Mirić
15. 03.2012.

(Korišćeni citati iz knjiga:
„Antić njim samim“, Radovan Popović, Prometej, Novi Sad, 2000.
„Izabrana dela“, Žak Prever; izabrao, preveo Radivoje Konsantinović – Paideia, Beograd, 2002.
„Tako zamišljam nebo“i „Horoskop“, Jugoart, Zagreb, 1986.
„Ulepšavenje nevidljivog“, Draško Ređep, Oslobođenje, Sarajevo, 1988.)