Na svoju sreću, Man nije doživeo telegrafski stil i profanost elektronske komunikacije (e-mail), kao ni vrtoglavi virtualni univerzum tzv. social media, kao jahače apokalipse, sumrak i finiš kulturnog habitusa za koji su Nemci iskovali generični pojam – Briefkultur – koji bismo kolokvijalno preveli kao kultura prepiske. Man je bio veoma pomni, intenzivno-ekstenzivni pisac pisama. Za sobom je ostavio zapanjujući korpus od 30.000 pisama, te je time, uz Getea i Fontanea, jedan od najznačajnijih pisaca na nemačkom govornom području koji su se ovom drevnom literarnom formom rado i uspešno služili. Otkuda kod Mana ovakav, eksorbitantan nagon za korespondencijom? Da li je reč o monomanoj opsednutosti sopstvenim „ja“ ili je pak na delu dosledno načelo protestantske revnosti oličene u konvenciji „Pitanje – odgovor“? Koji god motiv da je u pitanju, Man je u prepisci dosledan pedant: ko god mu je pisao, mogao je, po pravilu, da očekuje njegov lični odgovor. U rituale te prepiske bile su, nolens-volens, uključene i Manova supruga Katja i kći Erika, budući da je Man svu svoju prepisku isključivo u pero njima diktirao. Erika Man se žalila na „sve grđe razmere“ svakodnevnog poslepodnevnog diktiranja pisama. No, blagodareći tom herkulovskom trudu, ostalo je sačuvano veoma opsežno epistolarno delo Tomasa Mana, jedan od stubova njegovog opusa.
Nedavno je u okviru monumentalnog izdavačkog projekta na tzv. Große kommentierte Frankfurter Ausgabe (GKFA) der Werke Thomas Mann objavljena Manova prepiska (Thomas Mann: Briefe III 1924-1932. Ausgewahlt und herausgegeben von Thomas Sprecher, Hans R. Vaget und Cornelia Bernini, Frankfurt a.M, S. Fischer, 2001). Ovo izdanje prati i komentar na 800 stranica. Izabrana su 523 pisma koja sadrže, kao što u predgovoru priređivači vele, „suštinske iskaze o životu, delu i duhu vremena“. U jednom ranijem izdanju Manove prepiske, koju je priredila njegova kći Erika, bilo je objavljeno samo 200 pisama. Hronološki postavljena, Manova prepiska bi se po svojim tematskim dominantama i nameni mogla svrstati u tri kategorije: prigodnu, literarnu i političku.
Prvu kategoriju čini veoma široki spektar pisama nepoznatim ličnostima koje su se obraćale Manu različitim povodima ili pošiljkom svojih rukopisa ili sa molbom za sud, savet ili preporuku. Manovi odgovori na ovu seriju pisama su formalni, poslovično kratki, pragmatični. Drugu kategoriju Manove korespondencije čini dopisivanje sa kolegama književnicima, kako u Nemačkoj, tako i u inostranstvu. To je, posebno za istoričare književnosti, zanimljiv period, budući da su dvadesete godine bile dramatična etapa i veoma produktivne godine u Manovoj spisateljskoj karijeri. Čarobni breg je objavljen 1924, a prvi delovi monumentalne tetralogije Josif i njegova braća 1925. Prepiska iz tog plodnog spisateljevog perioda je fascinantan panoptikum i who-is-hwo književnosti, nauke i umetnosti Vajmarske republike. Ovde bismo naveli samo nekoliko najpoznatijih – Martin Buber, Andre Žid, Elijas Kaneti, Hugo fon Hofmanstal, Štefan Cvajg, Albert Ajnštajn, Sigmund Frojd, Maks Brod, Artur Šnicler, Karl Gustav Jung, Karl Jaspers, Arnold Šenberg. Ovome treba dodati i prepisku sa izdavačima Samuelom Fišerom i Alfredom A. Knopfom. Posebno je zanimljiva prepiska sa kolegom i rivalom Gerhardom Hauptmanom. Treću kategoriju pisama predstavlja vreme zloslutnih političkih polemika. Od posebnog interesa su ona Manova pisma u kojima se prepoznaje geneza političkih ideja. Vreme između 1924. i 1932. je takvim idejama bilo napose plodno. Svoju antipatiju prema Hitleru i njegovoj partiji on je nedvosmisleno izrazio još 1923. Politiku Trećeg rajha Man je smatrao „opijumom za mase“, „proleterskom eshatologijom“ i „pomračenjem uma“. Naivno je verovao da nacionalsocijalistička partija – svojim grotesknim ritualima derviškog ponavljanja monotonih parola do epileptičke ekstaze, „dok se pena na ustima ne stvori“ – nema nikakvu budućnost. Tu političku kratkovidost gorko je na sopstvenom primeru iskusio. Tomas Man je sa svojom familijom 1933. emigrirao, da bi se iz američkog egzila kao američki državljanin 1949. vratio, ne u svoju domovinu, već u Švajcarsku. Man je, na žalost svih njegovih biografa i tumača njegovog opusa, priredio tužni autodafé u arkadijskom vrtu svog kalifornijskog egzila 1945, spalivši deo svojih Dnevnika. U svetlosti te činjenice, njegova, kroz ovo izdanje primerno priređena i komentarisana prepiska, dobija još izraženiju dokumentarnu relevantnost u Manovoj poetici, ne kao kakav manje vredan supstitut sekundarne referencijalnosti, već kao prvorazredni originalni izvor, indirektni komentar i hermeneutički ključ njegove književne produkcije, koja ide u vrhove svetske književnosti.
Autor: Zoran Andrić
izvor: danas.rs
