organizator mu obično priča nešto o tome kako baš te večeri u njihovom mestu nastupaju „Zvezde Granda”, pa, kao, svi koji bi pohrlili na književno veče su otišli na koncert, pu malera! Ili su ih nešto ispalili u lokalnim novinama pa im nisu objavili oglas na vreme. Ili se baš u tom trenutku igra neka ultramega važna utakmica. Ili Nole igra neko finale jer, pošteno rečeno, teško je ubosti dan kad Nole ne igra neko finale, tako da je to idealno opravdanje. Siroti organizatori uvek misle da su oni krivi. A i piscu je nekako lakše da mrko gleda organizatora, jer neko mora da bude kriv.

Ipak, pitanje glasi: zašto publika ne dolazi na književne večeri? Do koga je tu krivica? Kakve su naše književne večeri? Da li pisac uopšte treba da izlazi iz svoje sobe i da nastupa? Ima li smisla da potegne nekoliko stotina kilometara da bi, u intimnoj atmosferi, pročitao nekoliko pesama pred desetak slučajno zatečenih građana? I da li narodu knjiga treba? Ako mu treba, zašto mu treba? I kakva knjiga narodu treba? Ili, sasvim obrnuto, kakav narod je potreban knjizi?

Mnogo je tu pitanja, slažem se, a malo pravih odgovora. Krenimo od toga kako izgleda jedno klasično književno veče. Dođu, tako, pisac i književni kritičar. Ako je pisac većeg kalibra, dođu bogme i dva kritičara, pa i tri. I šta vam se onda desi? Sviđa vam se pisac N. N., došli ste na književno veče da ga vidite i čujete, ali zapravo ga uglavnom gledate kako se pretvara da mu je neugodno dok ga ona dva ili tri kritičara hvale, svaki po četrdeset i pet minuta, u izlaganju koje biste teško mogli da razumete i da vam je predočeno u pisanoj formi. I tako, dok vas obuhvata svrab, slušate kako je ovaj roman moderni pokušaj umetničkog uobličavanja egzistencijalnog ništavila, kako podmuklo dejstvo umetnikove biografije proganja pisca do te mere da postaje esencijalno odličje njegovog stvaralaštva, kako je pripovedačeva tačka gledišta na vremenskom planu približena našem savremenom trenutku i proširenoj piščevoj vizuri, te kako je dotični u našu literaturu uneo niz savremenih tema obojenih izuzetno naglašenom atmosferom pesimizma, ambijente predgrađa urbaniteta, deponije života, motive nasilja, devijantne oblike ponašanja, junake kao društvene autsajdere na marginama humaniteta.

Znači, siti ste se napričali. Ko je poneo semenke ili kokice, njemu je malo lakše. Ostali, jedva živi. Samo piscu lepo, žmirka nekako srećan i umiren u svom egzistencijalnom ništavilu i svakog časa može da počne da prede. I taman kad su probudili onog dedu iz poslednjeg reda koji je počeo da hrče preglasno, dolazi i hajlajt večeri. Pisac čita, nekad i čitavih pet minuta! Čitao bi on možda i duže, ali malo mu je neugodno jer zna da su vam se kod kuće već raskrčkale sarme koje ste ostavili na keca kad ste pošli, a i ne bi da vam kvari utisak koji su kritičari ostavili. Osim toga, u dotičnoj sali postoje samo dva temperaturna slučaja: ili vise stalaktiti sa plafona umesto nedostajućih sijalica ili se muve onesvešćuju od vrućine i nedostatka kiseonika. Nije umetnost za slabiće, to je jasno.

Posle ova dva kruga pakla sledi i obavezni treći, a on glasi: ima li neko iz publike neko pitanje? Lagani švenk preko preživelih jasno govori da oni imaju samo jedno pitanje, koje međutim nemaju snage da izgovore: šta sam ja bogu zgrešio?

I tako, kad proglasite završetak književne večeri, oduševljeni aplauz vam je više nego garantovan. Kao što vam je garantovano i to da će organizatori insistirati da vas odvedu na najbolji roštilj u gradu, kao i da će se u kafani nekim čudom pojaviti petnaestak gladnih ljudi koje nikad u životu videli niste, i da će vam uvaliti lokalne časopise teške oko deset kila žive vage i da će za oko pola sata svi biti solidno pijani pa će vas, bogu hvala, nekako u to vreme i zaboraviti. Ostaviće vas da mislite ko li plaća tu večeru kad su vam, ugovarajući književno veče, satima pričali kako su oni jedna siromašna biblioteka i mogu da vam plate tek simboličan honorar. Negde u zoru, otežalog stomaka od špricera i roštilja i pretrpanog ranca od knjiga lokalnih autora, čekaćete autobus da vas vrati u vaš grad gde ćete objaviti na „Fejsbuku” i „Tviteru” da ste imali još jedan uspešan nastup i da ste se još jednom sa svog stvaralačkog Olimpa spustili među narod.

Pisac sklon depresiji, u neko takvo jutro, pre nego što ode kući, trebalo bi da prođe pored neke knjižare i da baci pogled na svoje sopstveno ime u izlogu. I tako, uljuljkan tom slikom, može da ode da spava, pa da posle ustane i da piše, uveren da radi najdivniji posao na svetu, od neobične važnosti za planetu kao takvu.

Jelena Lengold
objavljeno: 16.05.2012.

izvor: politika.rs